Српски лидери закрвљени око фатаморгане
Са два празна папира из Брисела скоро пола године замлаћује се сва политичка јавност Србије, а лидери су од њих направили дубоке ровове поделе чиме узнемиравају ионако већ слуђене грађане. А од нечијег парафа на једном од њих свима нама наводно живот виси о концу, па да ли ћемо ускрснути у нови живот тј. Европу, или ћемо остати у праху и пепелу Западног Балкана, као кандидати за руску губернију.
На почетку године, пред председничке изборе, неко је из Брисела славодобитно донео, чини ми се да је то био Вук Јеремић, некакав прелазни споразум са Унијом. Јеремић је тражио од ЕУ да подржи Тадића на изборима за председника и они су издали тај документ који у моменту када је произведен у бриселској канцеларији није значио ништа. Буквално празно слово на папиру. Демократе су покушале од њега да направе изборни адут, али тај папирни авиончић на којем је Тадић требало да нас приближи Европској унији одмах је обеснажен од оних који су га и направили. Холандски министар иностраних послова Максим Верхаген у исто време је изјављивао да се Холандија противи потписивању сваког споразума између Србије и ЕУ док год Младић не буде у Хагу. Таква опомена није спречила Јеремића да „гласно износи наду“ да ће Споразум свакако бити потписан до краја јануара, а да ће се до тада све земље ЕУ осведочити да власти у Београду чине све што је у њиховој моћи за пуну сарадњу са Хашким судом. Паралелно са том акцијом око потписивања празних папира ЕУ је припремала слање Еулеxа на Косово и најављивала признавање независности те покрајине.
Али у току јануарске председничке кампање у политичкој елити трајала је свађа око тога ко ће потписати нешто што још није јасно шта је и да ли га треба потписати. Ђелић је бескомпромисно и енергично најављивао да га нико неће спречити у том храбром потезу његовог скупоценог пера, а Коштуница, Николић и многи други оспоравали су легалност његовог потписа. Ако је та понуда „непонуде“ била стварно Тадићу ветар у леђа који га је одбацио на место председника, онда фатаморгане имају већи утицај на овдашње бираче него здрав разум.
Прича се понавља и за ове мајске изборе. Наводни рок за потписивање је 28. април. Код нас је почео прави рат око тога да ли би требало потписивати или не овај загонетни папир који Брисел још није ни понудио. Овог пута сам Тадић се нуди за потпис, уверен да је то за добробит земље и добра подршка ДС-у за 11. мај. Коштуница га оспорава, а Николић му обећава да ће бити добро дочекан када се буде враћао са тог потписивања. Холандија је условила Споразум сарадњом Београда са Хагом. Дакле, тек када се у ЕУ процени да је Србија задовољила, споразум ће да буде активиран. До тада ништа. Мртво слово на папиру, упркос томе што би га спортски разиграни Тадић потписао у једној врло узаврелој атмосфери. Многи се овде љуте на Холандију и са гађењем коментаришу - и та нека тамо Холандија ће нама да мрси конце... Холандија је, међутим, велика светска привредна сила и њен укупни друштвени производ је нешто мало мањи него у Руској Федерацији, која је много пута већа од ње.
Време библијских чуда још није прошло. Два папира чије потписивање очигледно неће значити ништа постала су предмет жестоке свађе у Србији. Крве се око њих као да стварно нешто представљају, мада бар једна страна у спору поуздано зна да није тако. Она друга је хипнотисана сопственим „wисхфул тхинкинг“ (што је баби мило то јој се и снило) уверавајући и себе и друге да потписивањем стварно утире неки европски пут. Али, ови у Бриселу добро знају да није тако. Да ли они знају шта хоће? Познаваоци европскоатлантских прилика сматрају да ЕУ заправо нема одговор за балканску кризу и да су ти папири емитовани Београду само знак њихове немоћи да смисле нешто што ће стварно помоћи да читав регион крене напред. Јер држећи Србију овако сапету и даље под санкцијама, они не дозвољавају ни Хрватској, ни Босни, ни Македонији да се стабилизују и пронађу свој пут у нормалан живот. Брисел нам шаље фатаморгану која је истовремено и огледало њихове празнине. А међу овдашњим политичарима има маштовитих, мада уопште нису љубитељи поезије, па у бриселском опсенарству виде „симболизам“. Визионарски наслућују у том крајње бирократски сувом документу Симбол Велике Милости, обећање да ће нам путовање ка ЕУ бити убрзано.
Понуђени споразуми су продужетак блокаде међународне заједнице која траје још од почетка 90-тих година. Свој темељни однос према Београду Запад не мења, и он се своди на средњовековно религиозно кажњавање проклињањем и избацивањем еxтра мурос (изван зидина). У малим посвађаним европским градовима средњег века, различитих конфесија, то је био свакодневни ритуал. Тај ауто-да-фе, својевремено пун фанатизоване мржње, данас се у углађеној форми представља као љубав и само је до нас, тобоже, да ли ћемо је прихватити или не. Бриселски споразуми јесу обећања, али обећања којима се мучи и сваким даном нам се показује колико нисмо добри. То су обећања којима се изазива свађа, продужава и продубљује политичка и друштвена криза у Србији.
Пре 15 година Ричард Холбрук је жестоко критиковао америчку администрацију што је смањила свој војнополитички утицај на Старом континенту и тражио је да се Америка врати у Европу и то баш преко Балкана. Као разлог је навео европску неспособност да решава конфликтна жаришта управо тада изазвана у Југославији. Европа је то и прихватила показујући управо тиме да нема ни снаге, ни идеје да кризу коју су подстакле и неке европске државе сама обузда. Ређала су се разна решења. Провинцијалне балканске вође су се ојачавале. Разбуктани су национализми. Створени су услови за криминал и корупцију. Уништена је друштвена стратификација за демократска и цивилизована друштва. Изазван је прави егзодус способних и високо квалификованих (браин драин). И дошло се до тога да и Србија буде генератор обнављајућег Хладног рата. Да ли је то у европском интересу?
Судећи према политичком лому изазваном у земљи пред изборе, бриселски папири нису благовести које нас теледиригују према Обећаној земљи. Пре су зов сирена са бродоломних хриди против којих се мудри Одисеј бранио тако што је запушио уши воском. Уколико Брисел има добре намере према нама врло је једноставно да то покаже: Србију би требало у ЕУ примити одмах. И све што се сада успоставља као неоствариви императивни услов тада ће бити реализовано једноставно као службени протокол.
