Као својевремено КиМ и САП Војводина је постала извор тензија и нестабилности северног дела Републике Србије.Задњих десетак година, поред интензивирања делатности мађарских десничарских организација које се залажу за припајање северних делова Војводине Мађарској, покрајинска владајућа олигархија потпомогнута сорошевским глобалистичким инофактором све мање скрива амбиције стварања неке своје републике, односно федерализацију Србије.Иако се овај процес већ деценијама одвија са више или мање нескривеним осцилацијама, отвореније најаве цепања Републике Србије појављују се 1999. године у законски не санкционисаним изјавама у средствима јавног информисања тадашњих чланова Председништва и извршног одбора Странке Војвођанских Мађара у Сенти, Ласла-Рац Саба и Агнеш Цабафи да се југославија обнавља тако што се територије настањене мађарима дају другима и да се у матицу-домовину (Мађарску) они не желе вратити као просијаци, већ то желе са „марљивим рукама и пребогатом бачком земљом“.Ово наравно није речено напамет када се зна да је у том периоду председник владе Републике Мађарске, Виктор Орбан, изјавио да је „приступање Мађарске НАТО спасило војвођанске мађаре од етничког чишћења“ и да „сународници у јужном суседству више нису само мађарска мањина, већ национална мањина НАТО“, чиме је била јасно потврђена дотадашња и дефинисана будућа политика Републике Мађарске према нама.Додуше то и није ништа ново, када се зна да је Mађарска била једна од земаља из нашег окружења која је најревносније спроводила све рестриктивне мере тзв. међународне заједнице (санкције) према Србији и србима уопште.Довољно је подсетити се гостопримства које су уживали хрватски терористи, наоружавању Хрватске и монструозном задржавању хуманитарне помоћи (кисеоника) што је резултирало страшном смрћу-гушењем дванаест беба у Бањалучком породилишту.У годинама даље ескалације, интонацију је давао и неспорни лидер СВМ, Јожеф Каса, изјавама да су „националистички напади на Мађаре учестали“ и да се не могу третирати као случајне појаве.Наравно, Каса се није задржао само на томе, већ је лично дао велики допринос мађаризацији српског живља.Осим што је као својевремени председник Владе више времена проводио у мађарској амбасади у Београду него у своме кабинету, по његовим налозима из СО Суботице је између осталог скоро у потпуности из употребе протеран српски језик, док је споменик цару Душану из центра града премештен на мало прометно место.Јавности је такође позната његова скандалозна реакција и сукоб са радником СО Суботице, који га је на улазу у зграду општине уместо на мађарском поздравио на српском језику.Јожеф Каса је био један од заговорника интернационализације тзв. Војвођанског питања са циљем повезивања његовог решавања са решавањем питања КиМ у смислу обезбеђивања најшире аутономије која би водила до одцепљења и припајања Мађарској.
Оваква делатност је делимично уродила плодом, јер је 2005 год. необавезујућом препоруком Спољнополитичког комитета британског парламента, Влади тадашњег премијера Тонија Блера препоручено да размотри могућност слања мировних трупа осим на југ Србије (Бујановац, Прешево,Медвеђа а по позиву челника шиптарских партија) и на север Војводине.Овакав поступак Спољнополитичког комитета Каса је у нашим средствима јавног информисања без ближих појашњења прокоментарисао осетљивошћу међунационалних односа и да је „боље ствар спречити него лечити“.
Како државни органи Републике Србије због благонаклоности политичара нису реаговали како су иначе по слову закона били обавезни да реагују, мађарски сепаратисти су постали све агресивнији.Паљење заставе Републике Србије скинуте са зграде државног органа у Сенти, потискивање ћирилице, увођење у официјелну употребу мађарских топонима,поновног увођења обавезног учења мађарског језика у школама (језика средине или матерњег језика као у ЦГ) представљају само део богате палете притиска на немађарско становништво.Такође је без санкција настављено несметано деловање екстремне десничарске организације Омладински покрет 64 жупаније (која заговара поновно стварање велике Мађарске) а чије је деловање прећутно дозвољено у око 80% школа у Бачкој, као и слободно приказивање филма „Трианон“ са темом трианонског споразума из 1920 године којим је Мађарска изгубила делове своје територије.Између осталих градова, овај филм је те 2005. године приказан и у новосадском туристичко-културном центру „Непкер“ чији је сувласник био тада члан покрајинске администрације Иштван Пастор.Овој и оваквој делатности су се прикључиле и друге партије војвођанских Мађара, ДСВМ,ДЗВМ,ГСМ које су отвореним писмом захтевале да се преговори о аутономији Мађара воде паралелно са преговорима о КиМ, истовремено најављујући да ће о њиховим „проблемима“ упознати и специјалног изасланика УН за преговоре о КиМ, Марти Ахтисарија.У том периоду у Новом Саду је забележен физички напад са повредама на службена лица Министарства здравља из Београда, када је трима инспекторкама уз највулгарније вређање на националној основи оштећен службени аутомобил.Иако је нападач био познат, јавност је остала ускраћена за разлоге непредузимања законских мера.
Приликом посета дужносника из Мађарске, иницирана је наводна угроженост мађарског живља исписивањем разних графита претеће садржине на српском језику (граматички потпуно погрешно написаним) који су се волшебно појављивали непосредно пре и за време посете да би потом исто тако волшебно нестајали.
У организацији НВО „Отворене перспективе“ половином новембра 2005. године у Суботици је организован сусрет ратних ветерана-хонведа, припадника мађарске окупационе фашистичке војске Миклоша Хортија.Иако су овакви сусрети-прославе у Мађарској забрањени, Суботица их је угостила без обзира што су учествовали у ратним злочинима током 1941/42 године над цивилним становништвом на територији коју је мађарска током II св. Рата анектирала од Србије, односно Краљевине Југославије.Медијски спонзори овог скупа су били недељник „Хепнат“ и дневни лист „Мађар со“ који су иначе били база података за Резолуцију о наводној угрожености мађара у Србији која је изгласана у Савету Европе.Иако је скуп у суштини имао антидржавни и антисрпски карактер, тадашњи председник Одбора за међунационалне односе Ласло Ђула га је окарактерисао као скуп у то доба мобилисаних двадесетогодишњака, који су се ето скупили да евоцирају успомене и да се друже, јер су већ у поодмаклим годинама а многи су издржали дугогодишње казне по Сибиру.
Треба само замислити овакво или слично објашњење за скуп бивших припадника Вермахта или СС-а (борбених јединица или чувара конц. логора) који су широм европе починили стравичне злочине.Овде се свесно заташкавају злочини мађарских окупатора, као што је онај током зимске рације у Новом Саду, и чињеница да многи од њих нису без разлога уживали у лепотама Сибира.
Овде такође не смемо заборавити инцидент на антифашистичкој трибини Филозофског факултета у Новом саду везан за иступ припадника организације „Национални строј“ због ометања скупа са неонацистичких позиција.Овај испад је одмах добио политичку конотацију а осим средстава јавног информисања из Новог Сада, поједина гласила из Београда су се одмах укључила у осуду прејудицирајући одређену политичку позадину целог случаја, мада тако нису реаговали када су у питању били хонведи.Истини за вољу, политичко опредељење Националног строја може да буде дискутабилно, али за хонведовце нема сумње шта су били и шта су радили.Тим пре је за жаљење и срамоту по политичком налогу исхитрена селективна и сервилана реакција МУП РС који је веома агилно, само седам дана касније од инцидента сачинио информацију у којој позивајући се на писање листа „Блиц“,Лигу социјалдемократа Војводине и изјаву проф.др.Љубише Рајића дату недељнику „Европа“ да је организација „Образ“профашистичког опредељења, закључено да су заједнички елементи за Скинхедсе,Образ,Светог Јустина филозофа и Двери антизападњаштво, национализам (шовинизам се не помиње), идеолошка искључивост, оданост Ратку Младићу и Радовану караџићу, хомофобија, анимозитет према либералним вредностима и антисемитизам.Колико се да видети ово су све политичке квалификације.
Месец дана касније, 20.12.2006 год. Одбор за безбедност скупштине Војводине је усвојио ову информацију и затражио онемогућавање даљег деловања наведених организација.Осим захтева за забрану деловања Образа, као клерофашистичке организације а који је једини од свих поменутих био уредно регистрован, затржна је и забрана за покрет 64 жупаније али само за оне активности којима се угрожавају територијални интегритет Републике Србије и национална осећања грађана Војводине.Како у информацији МУП РС наведени покрет није дефинисан као неонацистички, по изјави бојана Костреша председника Скупштине Војводине датој недељнику „НИН“, да иако се скупштина није изјашњавала о покрету 64 жупаније закључено је да је „лоше за међунационалне односе у покрајини као и европски пут Србије да се у Војводини окупљају припадници војних формација из II св. рата које су биле на Хитлеровој страни.Како рече један аналитичар „лоше“ не значи и забрану.Уосталом и војвођански омбудсман Петар теофиловић је марта 2005 год. као свој годишњи извештај о стању људских права и слобода у Војводини „усвојио“ списак невладине организације „Хелсиншки одбор за људска права“ у коме нема ни речи о акцијама Покрета 64 жупаније а које су у јавности оцењене као профашистичке.Његов заменик Золтан Габор, се такође оградио од покретања истраге о деловању Покрета 64 жупаније јер је сматрао да је то политичко питање.
У наредним годинама настављена је политика која је имала за циљ продубљивање већ постојећег јаза.Према Статуту општине Суботица 1. септембар и 10. октобар су датуми којима се обележава Дан града.Прошлогодишња прослава 10. октобра (Дан ослобођења од фашизма) остаће упамћена по томе што иако су јој присуствовали репрезентативни гости борци, чланови породица,ДК представници и гости из иностранства) ниједан представник СО им се није обратио пригодним говором на свечаној седници нити им је омогућено да они нешто кажу, а такође је изостао уобичајени коктел у холу Градске куће.
Међутим, треба нагласити да је 1. септембра Суботица такође обележили Дан града али у знак сећања на 1789 год. када је у град стигла Повеља Марије Терезије о повластцама и да је овј датум у Суботици прослављан пуне две недеље кроз разне манифестације уз одређене финансијске издатке.Наравно како је у своме тексту Александра Исаков лепо приметила, изостало је питање политичке коректности о другим градским повељама којима је Србима и Јеврејима било забрањено насељавање у граду, као и подсећање да су повеље уствари за одређену суму златника куповане чиме је пуњена царска каса.Због ове прославе и ученици су пошли раније у школу да би их баш на тај дан поздравио председник општине, а на посебној седници су додељене награде и признања почасним грађанима Суботице.Такође су извршене промене назива улица које су подсећале на антифашистичку борбу, па су „своје“ улице добили Имре Нађ,барон Рудич,краљ Матија Корвин,школа ново име, Хуњади Јанош.Што би се рекло, наслеђе Марије терезије није спорно, али антифашистичке борбе јесте.
Ни ова 2008. година није ништа боља.Политичко национална превирања у Суботици се настављају уз уједињење три мађарске партије у Мађарску коалицију ради промена граница округа тј. формирања „Мађарског аутономног округа“ који бо обухватао општине насељене мађарским живљем.Према званичним подацима у Војводини живи 290.207 мађара од чега 42% чине мешовити бракови.Према статистичким подацима од укупног броја житеља Суботице, Мађари чине 38% док је Срба и Црногораца 32%.Међутим, када је у питању запосленост у администрацији и јавним предузећима Суботице, срби чине 5% запослених.Јасно је шта ће се даље догађати у колико Мађарска коалиција оствари своје територијалне а самим тиме и друге планове.Према изјави посланика Мађарске коалиције Балинта Пастора коју преноси лист „Пресс“ од 09.08.2008 год.да за промену граница округа није потребна промена закона, већ је довољна уредба Владе Србије а нашта Демократска странкакао владајућа већина у Влади није имала примедби мада споразум о томе још није потписан.
Осим промађарских партија, на разбијању Србије и одвајању Војводине такође много времена уназад активно ради и војвођанска квази политичка елита, која по ко зна који пут демонстрира србофобију и своје сецесионистичке тежње.У овакву делатност можемо сврстати конгрес сепаратистичке политичке странке „лига социјалдемократа Војводине“ 2000. године на коме је њен председник Ненад Чанак иступио са захтевом да Војводина добије статус републике.Поучен дебаклом на парламентарним изборима септембра 2000. када је Лига заједно са другим странкама освојила 6 од 120 посланичких места, Чанак је сачекао две године да би најавио нацрт документа којим би се промовисала Република вјводина у федералној Србији.Према писању листа „Дневни телеграф“ од 09.01.2002 год. овим актом би Република Војводина имала дводомни парламент, држављанство,грб, химну,заставу.Творци устава овакве републике су били академик др. Александар Фира и Ненад Чанак а под надзором Живана Берисављевића, лидера Социјалдемократске уније Војводине.Промовисање овог акта било је предвиђено крајем јануара 2002 године да би се предупредило најављивано доношење новог Устава и Србија била принуђена да прихвати оваква решења из Војводине.
Будући да оваква замисао није прошла, аутономашко језгро се определило за суптилнију опструкцију рада државних органа, по систему што горе то боље.
Један од начинаје био и опструкција рада Републичког савета за високо образовање од стране Радмиле Недучин, ректора Новосадског универзитета, поборнице екстремних политичких ставова, блиске сараднице Бојана Пајтића председника Извршног већа Војводине, која је у Закон о универзитету Србије покушала да унесе одредбу да систем високошколских установа у Војводини утврђују и контролишу покрајински органи, чиме се дезавуишу ингеренције републичког министарства и покреће читав низ других питања.Ово није једини пример (да ли?) политичког слепила и пасивности државних органа.Свакако се треба подсетитии на избор подпредседника Владе Републике Србије, Иване Дулић-Марковић 2006. године која је до избора на ову дужност била министар пољопривреде.Иако је као кадар Г17+ била не само политички противник него често небирајући речи и жестоки критичар тадашњег премијера, ипак на његов предлог је постављена на ово место.Никоме почевши од Председника као и осталих чланова кабинета није сматало то што је као министар пољопривреде била добрано умешана у сумњиве продаје хиљада хектара пољопривредног земљишта, селективно кредитирање пољопривредника преко приватне фирме из Новог Сада њеног тадашњег помоћника у министарству уз провизије од 10-14%, слободном увозу законом забрањеног генетски модификованог семенског материјала (соја и кукуруз), фаворизовање хрватске „Пливе“ у набавци сточне вакцине и поред довољних количина које јена залихама имао институт Торлак у београду, јер је Хрватску требало ослободити залиха ових вакцина које се нису користиле због забране промета меса, по прописима ЕУ, од животиња заживотно третираних оваквим вакцинама.У Хрватској се такво месо уништава, док се у Србији дозвољава његова прерада и употреба.Такође се никада није поставило питање увоза 20.000 садница јабука које не само да су биле заражене, већ би контаминирале и земљиште а биле су намењена воћарима у Србији (Крагујевац), непредузимању одговарајућих мера за борбу против потпуно нове врсте по пољопривредне културе агресивних пужева који нас је осим уранијумом „частила“ НАТО авијација, злоупотреба око расподеле сточног приплодног генетског материјала који је из иностранства као донација био намењен југоисточној Србији а завршио је код њених Буњеваца.Не треба заборавити ни њене јавне политичке иступе о СПС-у,хладњачама са лешевима као и пасивност око покушаја Словеније и Хрватске да минирају извоз нашег воћа.
Оваква политика саплитања Србије и неселективно истицање тзв. војвођанских посебности нашло је упориште у неким електронским медијима, односно у изјавама познатих културних и јавних радника.Априла 2006. год у једном дневнику ТВ Пинк, у делу о културним дешавањима,само је у једној реченици поменута изложба о годишњици боравка Српске војске на Крфу и изложба о логору из II св. рата на Старом сајмишту у Београду где је побијено око 40.000 људи.Затим је уследио опширан извештај о филмском фестивалу у Швајцарској све са инсертима, након чега је ишао прилог из Новог Сада о војвођансом филмском бедекеру (водичу кроз војвођанску филмску продукцији).Осим прогодних изјава војвођанских званичника, видели смо и чули одушевљење глумице Љиљане Благојевић, Војводином и њеним продукцијским могућностима као и њеног ламентирања над угашеном филмском кућом „Неопланта“. На жалост од наших јавних личности из сфере културе или медија никада нисмо видели ниједан прилог или чули реч у корист обнављања „Авала филма“ или „Дунав филма“ својеврсног расадника “ кратког метра“ који су касније као сниматељи или режисери ушли у историју YU филма.Прилог из Новог Сада је завршен информацијом о скором пуштању у рад новоизграђених студија за снимање који се налазе на пар километара од Аеродрома Београд (Никола Тесла) али како је посебно наглашено на територији Војводине.
У наведеним делатностима није занемарено ни иностранство тако да су још крајем 2005. године Председник скупштине Војводине Бојан Костреш и ненад Чанак председник Војвођанског одбора за европске интеграције и међународну сарадњу путовали у САД где су са представницима Конгреса, креаторима спољне политике САД, и Беле Куће разговарали (тужакали Србију) у вези положаја Војводине у будућем уставу Србије, прејудицирајући могућа решења.Али, исто не треба заборавити да је као лобиста Војводине у САД наступао и Том Лантош који је истовремено био члан мађарског, српског и албанског кокуса.Самог Тома Лантоша и његову политичку оријентацију и делатност не требапосебно објашњавати.
Напоредо са покушајима интернационализације својих сепаратистичких ставова, интензивирана је даља политичка кампања унутар земље.Иако са предзнаком наводне неозбиљности, лансиран је војвођански пасош са војвођанским грбом који нажалост не представља ништа друго до скуп копија грбова мађарских жупанија из доба Аустроугарске монархије (Бачко-бодрошке,Сремске и Тамишке), иако је још од 1848 год.застава Српског војводства била тробојка а грб крст са четири оцила уоквирен ловором.
Међутим, оваква делатност је на жалост макар и делимично уродла плодом.Најављено доношење тзв. новог Војвођанског статута није ништа друго до отелотворење сепаратизма и стварања нове државе.Иако има потпуну подршку демократске странке, познаваоци материје сматрају да овај Статут представља преписани стари рецепт за растурање Југославије.Овим тзв. Статутом се Извршно веће преименује у Владу са министрима, Скупштина може сама да доноси законе, предлаже мрежу судова на својој територији, оснива представништва у иностранству, имаће своју развојну банку што значи све осим војске, полиције и монете, односно комплетну судску и извршну власт.Међутим, без обзира на стварање свих ових државних атрибута, у новом Статуту ипак је остала одредба да буџет Војводине износи најмање 7% од буџета Србије што значи да је по старом добром обичају Република Србија дужна да финансира своју сопствену деструкцију.
