Крајем јуна месеца ове године, црногорски премијер Мило Ђукановић је у јавност изашао са изјавом-коментаром који се односио на ситуацију око самопроглашене независности Косова.
Истичући наводно жаљење што ни на једној страни није било спремности за договорно решење, подвукао је да Србија пре или касније мора да се помири са политичким грешкама које је по њему чинила током више деценија у односу на Косово, истовремено подвлачећи да су многе важне чланице ЕУ и међународна заједница у целини већ признале Косово, те сматра да ниједна озбиљна особа не би желела да се точак историје врати назад.Да се не би схватило да је оваква изјава пука прилици прикладна реторичка обавеза према својим менторима, пар дана касније постарао се шеф ЦГ дипломатије Милан Роћен који је почетком јула месеца најавио признање независности Косова нагласивши да иако ЦГ има контакте са Београдом и Приштином то не значи обавезу непризнавања или признавања независности, већ да су добросуседски односи у региону интерес ЦГ и да се нада да због евентуалног признавања независности неће имати проблема са Москвом.
Крвавим распадом СФРЈ осмишљеним и диригованим од стране ино-фактора највећи губитник, а што је и био циљ, је био српски народ који је расцепкан у новоствореним државама углавном био изложен етноциду и геноциду.Од остатка, формирана је једна државна заједница која је од самог почетка била осуђена на неуспех.Уместо чврстог политичког, економског и сваког другог повезивања у јединствену целину, створена је заједница коју је ЦГ некријући третирала као нужно зло до остваривања амбиција свог владајућег естаблишмента, самосталне државе.Та самосталност која је имала наклоност и подршку запада такође је имала своју економску цену коју запад није желео да плати, већ је скоро комплетно финансирање заједнице плански преваљено на Србију у циљу њеног не само економског исцрпљивања.
Иако су често истицали да наводно не могу да плаћају доприносе за функционисање заједничких органа државне заједнице (војска, дипломатија) то црногорском руководству није сметало да затраже по њима одговарајуће учешће не само у убирању прихода од те исте дипломатије већ и руководећа радна места у ДК представништвима у оквиру којих би се уз финансирање из Србије бавили лобирањем за независну ЦГ, како је у својој изјави 2005 год. навео тада новоименовани амбасадор државне заједнице у Лондону, Драгиша Бурзан, црногорски кадар пред одлазак на дужност.Такође је истакао да до тада објављивани политички ставови, иако декларисани као заједнички, уствари нису били у интересу ЦГ и да он неће дозволити да се у међународној заједници ради против интереса ЦГ.Међутим, наводна финансијска ситуација ЦГ није јој нимало сметала да те исте 2005 године у Министарству правде САД региструју републиканског сенатора Боба Дола за званичног лобисту ЦГ, вероватно на „лепе очи“.Сматрам да не треба подсећати ко је и шта је Боб Дол и на његов допринос стварању шиптарске државе на КиМ.
Иако су на све начине избегавали или до у бескрај пролонгирали своје финансијске обавезе према заједничком буџету, нису се либили да испоставе и инсистирају на низу захтева који су директно економске и одбрамбене ресурсе Србије.Без обзира што они нису производили одређене врсте роба а које такође у својим индустријским или другим капацитетима нису користили (специјалне врсте челика) то им није сметало да са тврдоглавом упорношћу захтевају прописивање енормних царинских стопа код увоза, или потпуну либерализацију увоза текстилне робе скоро без икакве царине, иако су били свесни да ће Србија због тога имати озбиљне економске штете, а о чему постоје записници са састанака у Привредној комори Србије.Несразмера у финансирању није им ни најмање сметала да се са пуним правом обруше на кабинете, станове, аутомобиле и остваривање свих облика бенефиција везаних за запошљавање, студирање, односно њиховог или њима блиских лагодног живота у Београду.Светозар Маровић, као шеф државе и Вукашин Мараш, зам. Министра одбране су били најчешћи и најревноснији корисници службеног авиона „Фалкон“ за путовања на релацији Београд-Подгорица-Тиват, којим су се осим њих превозиле пријатељице, деца, његушки пршути, кућни љубимци а све то о трошку пореских обвезника Србије.Маровићу се као свакој ленчуги остварио сан да усвом кабинету недељно проведе 3-4 дана а остало у својој кући у Будви, а што је постизао не само употребом „Фалкона“ већ и редовним линијама ЈАТ и Монтенегро ерлајнса.Колико је њему стало до државне заједнице говори и чињеница да није желео да путује на заседање ОУН да брани земљу одпокушаја дезинтеграције, већ је пустио да са министром иностраних послова држ. Заједнице Вуком Драшковићем путује и министар иностр. Послова ЦГ (?) Миодраг Влаховић који је пред пут изјавио да ће се у Њујорку ангажовати на постизању независности ЦГ.Излишно је и питатисе ко је сносио трошкове пута и боравка.У својој антисрпској и непријатељској делатности Маровић је отишао толико далеко да је приликом Месићеве посете СЦГ обећао да ће СЦГ подржати кандидатуру Републике Хрватске за несталног члана Савета безбедности ОУН што је на нашу бруку и срамоту и реализовано.Излишно је објашњавати шта је то значило за Србију исто као и Маровићева, Ђукановићева и Вујановићева одлука да ЦГ пристане на исплату ратне штете Републици Хрватској, иако ЦГ није била субјект међународног права, јер је такву одлуку могла да донесе само државна заједница.Ово нису једини бисери ЦГ руководства.На састанку одржаном 2004 год.поводом оснивања Хрватско-ЦГ Савета, Филип Вујановић и Стјепан Месић су договорили да ЦГ као обештећење за штету од ратних дејстава на дубровачком ратишту, Хрватској исплати 100 мил. Евра путем акција државних ЦГ предузећа.
На унутрашњем политичком плану антисрпска политика је дошла до изражаја на утакмицама Европског првенства у кошарци које су сеиграле у Подгорици у спортској хали „Морача“.Испред центра није била истакнута државна застава СЦГ док је спортским коментаторима било забрањено да приликом преноса користе термине термине „наши“ или „плави“ а што је прецизирано у документу Министарства информисања ЦГ „Анализа медијске сцене Црне Горе“ у години којој треба начинити одлучне кораке на путу ка државној самосталности“, односно предстојећој референдумској кампањи.Ово је урађено зато што се према анализама око 80% становништва идентификује са спортистима и њихове успехе слави као победу заједничке државе.Зато је у халу „Морача“ било забрањено уношење српских грбова и застава јер је то наводно подстицало шовинизам, док за хрватске навијаче то није важило као и за њихово навијање скандирањем „Вуковар“,“Вуковар“.
Уз одсуство одговарајуће реакције Србије, оваква политика је уродила плодом и на крају је расписан референдум о самосталности и суверености Црне Горе.Сама референдумска еуфорија обилато медијски и на сваки други начин потпомагана од црногорског руководства, бацила јеу засенак све оне индикативне припреме које су указивале „шта се ваља иза брда“.Почевши од Маровићеве изјаве (тадајош увек председника држ. Заједнице) да се радује што напушта Београд, па до проблема са напуштањем кабинета ЦГ представника због њихове бахатости, нескривене нетрпељивости према Србији уз величање њихове нове државе као и покушаја одвожења службених аутомобила који су им били дати на употребу.У ЦГ је у бирачке спискове уписано 22.000 нових бирача, међу којим око 5.000 из србије, РС и са КиМ.Завод за израду новчаница у београду је по налогу власти ЦГ штампао нових 40.000 ЦГ личних карати које су испоручене Подгорици, исто као што је пред изборе 2001 год. такође за потребе ЦГ штампано 50.000 ЦГ личних карти.Свој допринос предреферендумској еуфорији дали су и црквени великодостојници из Котора, који су међу верницима такође лобирали за независну ЦГ.Имајући у виду да је према неким подацима у Србији било око 270.000 гласача-црногораца,српске власти су на дан референдума обезбедиле бесплатан превоз гласача до ЦГ.Иако су се у београду школовали,позапошљавали на добрим радним местима,добили станове, већина интервјуисаних који су користили бесплатан превоз до ЦГ, је цинично гледајући у ТВ камере давала подршку независној ЦГ однсно растурању СЦГ.Остаје нам само да се са аспекталојалности упитамо какве безбедносне и друге проблеме у Србији представља ова популација, која се до сада ни једном речју није огласила о догађајима о којима ће касније бити речи.
На крају је дошао и дан референдума који се одвијао под међународном контролом и будним оком републичке референдумске комисије, којом је председавао страни држављанин, Франтишек Липка са правом тзв. „златног гласа“ код одлучивања у спорним питањима око приговора око евентуалних неправилности током референдума.наравно да није било ни сенке сумње да референдум неће успети.Иако је у вези регуларности гласања а самим тим и резултата поднет 241 приговор, све до једног Франтишек Липка их јесвојим „златним гласом“ одбацио.У Олаву су нпр. Као и на другим местима гласали фантомски бирачи, јер је по попису пре референдума Плав имао 13.000 становника од чега 7.500 са правом гласа, да би се пред референдум бирачко тело одједном увећало на 12.662 лица са правом гласа.Такође овде треба поменути и Соланину честитку о успешности референдума и то пре завршеног изјашњавања, када је констатовао да је „питање референдума закључено“ истакавши да је срећан „јер зна колико је он (Мило) бранио интересе свог народа“.О изјашњавању црногорских руководилаца који живе у Београду са лк. Републике Србије (Вукашин Мараш) излишно је писати.Углавном референдум је успео, прослављен је уз пуцање,клицање и песму али и експлозију мржње према србији и свему српском што се врло брзо манифестовало у најогољенијој форми.
Скупштински одбор за праћење референдумске кампање у ЦГ је након референдума по приговору суверенистичког блока уместо о референдумско-навијачкој улози медја у ЦГ, расправљао о извештавању у медијима Србије.На захтев Српске листе да званични језик у независној ЦГ буде српски, Мило Ђукановић је реаговао опаском да се „нада да челници српске листе не желе да понављају неуспешне експерименте српског национализма на црногорском простору“.Резултате референдума је подржао и књижевник Јеврем Брковић коментаром да се десило оно што је 80 го. Рипремано.Династији Петровић-Његош биће враћена част и имовина уз очекивање другачијих односа Србије и ЦГ, којима ће бити замењено лажно братство-јединство.Ово није једини „ бисер“ Брковића.Још 1993 год. у листу „Глас концила“, који излази у Загребу,Брковић се заложио враћању коренима и аутокефалној цркви са елементима католичанства а све у циљу унијаћења, односно заштите од „ светосаваца“.Истовремено се заложио за стварање Јадранско-медитеранске уније коју би чиниле Албанија, ЦГ-Хрватска.
Стекавши независност под патронатом запада, куповином гласова и увозом шиптарских,хрватских и муслиманских гласача, отпочела јенепријатељска кампања према Србији и свему што је српско-православно не либећи се ни физичких обрачуна са србима из Србије или оштећења њихове имовине (аутомобила).Иако срби у Цг чине 32% становништва, власт им прети укидањем држављанства ако узму и српско.Уцентру Бијелог Поља срушена је зграда Прве српске основне школе подигнута 1846 год. да би се ту подигао станбено-пословни центар и то на земљишту које припада СПЦ, а све у функцијизатирања трагова српства.Срби се називају окупаторима, изложени су шиканирању при запошљавању, немају свој ТВ програм као шиптари а све у циљу асимилације да би се од конститутивног народа свели на маргиналну мањину.Минимизира се или одбацује српски део у културном животу ЦГ и судски се прогањају они који се залажу за српски језик који је у фази протеривања и изопштавања.Инсистира се на црногорској нацији, језику и посебној Црногорској православној цркви коју води владика иначе аустријски држављанин, полицијски чиновник за питања избеглица који је додуше завршио за свештеника.На основама покушаја окупационих власти 1916 и 1941 год. настављен је тренд промена српског језика у „матерњи“ или црногорски језил („лингва монтенегрина“).По оцени историчара Мр. Будимира Алексића, „матерњијезик“ је великохрватска идеплошка манипулација која уз потискивање ћирилићног писма ЦГ види као интегрални део хрватске и њеног етничког корпуса.Зато Милов „лингвиста“ Војислав Вукчевић стално цитира Ива Пилара (усташког идеолога између два рата) а његове (Вукчевићеве) радове подупиру организације попут Матице Хрватске, Савеза црногорских удруга Хрватске, Хрватско-Црногорско друштво пријатељства јер он у „матерњи“ језик уноси кроатизме и архаизме фаворизујући хрватски тип ијекавице(приједлог,пријенос,грехота).
Преправљање школских уџбеника заснива се на антисрпству и тврдњи да је Србија вековни непријатељ ЦГ а српски народ угњетачки и унитаристички, да су у I св. Рату српске јединице окупирале ЦГ у циљу анексије.Такође када се учи о II св. Рату, као дефинитивна истина о Јасеновцу узима се хрватски податак о 80.000 убијених, где се заобилази извештај Комисије за утврђивање ратних злочина на тлу Југославије (700.000) или резултат накнадног ископавања на десној обали реке Саве где су на једном месту пронађени посмртни остаци 380.000 лица.
У циљу формирања антисрпске свести код младог нараштаја, прошлост се приказије на у том циљу сврсисходан начин, тако да се сукоби на КиМ приказују као непризнавање већинског шиптарског становништва државне власти Србије и стварање својих паралелних институција.Ни речи о ОВК, злочинима-убиствима деце, цивила,војника, полицајаца,проглашењу Републике Косово.
У вези НАТО агресије се форсира теза да је само Србија имала губитке и разарања, али нема ни речи о Даниловграду,Луштици.Мурину.Очигледно је да се свим средствима ради на стварању-обнављању посебне црногорске нације на основи њеног родоначелника Милована Ђиласа,односно његовог текста „О црногорском националном питању“ објављеном у листи „Борба“ 01.05.1945 год. у коме секонстатује стварање „црногорске нације“.
Проглашењем незавсности црногорски естаблишмент је агилнокренуо у „оставинску расправу“ претходне државе, у борбу за сваки цент, амбасаду,чланства умеђународним организацијама и сл.Иако су свесни да се проглашењем независности Србија нашла од мора у непријатељском окружењу, одбили су да уступе део луке Бар упутивши нас на тендер као сваког другог.Такођесу одбили да врате имовину Карађорђевића иако су по свом законодавству били обавезни да то ураде.Очигледно да је материјални моменат надвладаовладавину права и закона.Онемогућили су рад Војвођанске банке на подручију ЦГ позивајући се на нетачни формални разлог.Војну мовину бивше заједнице распродају у бесцење, као хотеле и обалу која постаје страно власништво.
Имајући у вид ово што се дешавало и што нам се дешава, није никакво изненађење најава признања независности шиптарске републикена територији Србије и њихових нелегалних докумената (пасоши,воз,дозволе, лк и остало).Као и остале према наманепријатељски расположене европске владе, црногорци позивајући се на свој легитиман (уски.себични) интерес добро знају да наши властодршци неће на све ово реаговати онако како би раговала влада која држи до своје државе и нације, већ ће им на послужавнику-тацни стално нуткати новим понудама потхрањујући њихову егоистичну мржњу и безобразлук према Србији и српском народу.
П.С.
Да би се боље схватила данашња политика црногорског естаблишмента првенствено према Србији, али и неким другим државама у једном дужем временском периоду требало би прочитати књиге Правила ћутања и Неизговорена одбрана аутора Момира Булатовића као и два тома дневничких белешки Н. М. Потапова, руског војног агента (аташеа) у Црној Гори у периоду 1902/1915 год. у којима се налазе његови извештаји, белешке,изузетно интересантан лични дневник,телеграми и сл.Ово двотомно дело је издала Централна народна библиотека Црне Горе-Цетиње 2003. године
