Историја нас учи да су након II св. Рата његови изазивачи кажњени.Судило се војнополитичкм руководству земаља покретачима рата, поражени су кажњени губитком територије, окупацијом а главни изазивач рата, Немачка је подељена на две државе које су апсолутно биле под контролом двају блоковских сила.Да ли је овакав концепт кажњавања изазивача и поражених у Европи доследно спровођен?
На Балкану сигурно није.Упркос монструозном геноциду над Српским народом, нацистички сателити са балкана не само да нису кажњени, (сетимо се Хитлеровог боравка у Марибору или уласка немаца у Загреб где су као ослободиоци дочекани са цвећем), већ су на територији обновљене Југославије добили своје националне републике.Стварањем тих република и на волшебан начин одређивањем административних граница где су добили оно што им никада правно ни историјски није припадало, разбијен је етнички простор на коме је живео Српски народ а истовремено је једино Србија плански оптерећена двема покрајинама као константним генератором политичких, економских и социјалних проблема.У тој новој Југославији по начелу „слаба Србија-јака Југославија“ спровођен је више-мање нескривени политички, економски, социјални,културни верски и сваки други протекционизам осталих република а у чему су најагресивније биле квислиншке Словенија и Хрватска.
У наступајућим деценијама, у Европи је напуштена хладноратовска политика и реторика на релацији запад – исток.Циљ запада је и даље остао исти (слом СССР и ВУ) али се променом стратегије у смислу промовисања тзв. нових универзалних друштвених, културних и социјалних вредности, инсистирањем на мондијализму (глобализму), људским правима и слободама успело у поновном уједињењу две немачке и потпуном распаду источног блока.Овим је на сцену ступила нова доктрина НАТО која је осим уједињене Европе (ЕУ) промовисала безобзирно подјармљивање земаља из сфере бившег источног блока, увођењем тзв. демократије по мери и потреби запада а што није могло ни нас да мимоиђе.
Након какве-такве социјалистичке односно државе некакве социјалне правде (школство, здравство, социјала) дошле су деведесете године, године крвавог распада дотадашње федерације и поновног геноцида и етноцида над Српским народом.Потпомогнуте првенствено од САД и Немачке али и других западноевропских држава као и најближих суседа, уз гажење Повеље ОУН и свих међународних норми и уговора Словенија и Хрватска су путем оружане побуне извршиле сецесију, након чега је Југославија (једна од земаља оснивача ОУН) престала да постоји.Без обзира на кршење међународног права, оружану побуну и јавна иступања Месића и Туђмана ( „мој посао је завршен, Југославија више не постоји“, „да Хрватска није желела, рата неби ни било“) западна европа не само да је војнички (бомбардовањем срба у БиХ) стала иза Хрватску и муслимане у БиХ већ је уз Словенију охрабривала, организовала финансијски, политички али и војно помагала сецесионистичке покрете на КиМ, што је на крају резултирало вишемесечним бомбардовањем Србије где су осим војних плански тучени и цивилни циљеви међународним уговорима и конвенцијама забрањеним оружијем као што су касетне бомбе и пројектили са осиромашеним уранијумом а зашта су многе земље па и оне из нашег окружења своје аеродроме или ваздушни простор ставиле на располагање.Када је реч о бомбардовању, нетреба сметнути са ума да су ти исти „савезници“ при крају ИИ св. рата стратешки и тактички потпуно беспотребно бомбардовали градове по Србији изазвајући бројне жртве и беспотребна разарања, чега су западни делови земље били поштеђени.Након потписивана тзв. Војнотехничког споразума у Куманову (капитулације) Србија се суочила са губитком КиМ, са кога је морала да повуче не само војно-полицијске снаге већ и државни административни апарат, а управу су преузеле УН преко војно-полицијских снага и административног особља углавном из западноевропских земаља односно земаља ЕУ.Њиховим доласком започео је процес геноцида, етноцида, гетоизације Срба, уништавања,узурпирања или пљачке српских како приватних тако и државних добара и природних ресурса, несамо од стране домаћих шиптара већ и оних који су похрлили из Албаније преко непостојеће границе.Иако су по Резолуцији 1244 СБ ОУН снаге ОУН биле дужне да то спречавају и обезбеде мир и сигурност нешиптарском становништву оне то нису радиле већ су у свему томе давале отворену подршку шиптарима што је било синхронизовано одговарајућим политичким и другим ставовима земаља чланица ЕУ које су претњама и уценама покушавале да Србију приволе да пристане на стварање етнички чисте шиптарске државе на делу своје територије.У овом правцу такође је на свој начин деловао и Хашки трибунал селективним оптужницама, суђењем и пресудама чиме је додатно утицао у том правцу.
Овакво понашање тзв. Међународне заједнице и земаља чланица ЕУ ескалирало је почетком двехиљадите године када су деца комунизма која су захваљујући положају својих родитеља могла да живе и школују се на западу, узела ствар у своје руке односно постала извршиоци воље и планова својих западних ментора.Као што су се њихови очеви приликом ослобађања Србије ношени не само бољшевизмом већ и личним интересима обрачунавали са грађанском интелигенцијом, вишом и средњом класом ондашњег друштва а све из осећања инфериорности и страха од потенцијално врло опасне опозиције, тако су се и њихови наследници обрачунавали са политичким неистомишљеницима и припремили даље растакање Србије.Доласком на власт класичном издајом и пучем који је смишљен,финансиран и потпомогнут из иностранства, одмах су осим анационалне почели спровођење потпуне од САД и западноевропских земаља зависне спољне и унутрашње политике.Угашен је национални банкарски систем уз довођење страних банака, под видом транзиције-приватизације извршена је до сада невиђена пљачка економских и природних ресурса ове земље, уништени су здравство, социјала, војска, полиција, судство, образовање уз свеобухватну криминализацију друштва и разне афере а веома темељито се у духу западних вредности уништава породица и напада један од последњих стожера окупљања Срба као нације – православље.
Сви медији су потпуно у функцији пласирања прозападне оријентације у чему се истичу електронски медији, разни „новинари“ и „аналитичари“, невладине организације, политичке странке са својим лидерима и лидерчићима који мање или више прикривено нападају националне културне и духовне вредности Српског народа (скорашња изјава Драгољуба Мићуновића да традицију треба укинути).Наши властодршци путују по свету и Европи изигравајући дворске луде а истовремено нас уверавајући да је једини исправан пут, пут у НАТО и ЕУ онакав какав су нам га трасирали Солана, Оли Рен, Меркелова, Рупел, Јелко Кацин, Хашки трибунал, и остала белогардејска, усташка,шиптарска, хортијевска и друга европска багра.При томе на своју руку као пословне уговоре својих приватних фирми а у име земље потписују све и свашта нако чега уместо побољшања ситуације уз лично и национално понижење потписани папири се неким накнадним тумачењем из ЕУ, претварају у своју негацију и наметање нових уцена и услова.Ради опстанка на власти али по налогу својих западних ментора наши властодршци су уз громогласне најаве о приближавању Европи потписали некакав ССП.Још се мастило на њему није ни осушило а та иста Европа је по старом добром и већ на нама опробаном рецепту нама необразованим и политички неуким балканцима (зато су нам ваљда доградили образовни систем Болоњском декларацијом) обијаснила да ћемо „једног лепог дана“ доћи на белу шенгенску листу за визе и приступити ЕУ, али без КиМ јер смо се управо тим потписом обавезали на развијање добросуседских односа са свима па и са новопрокламованом државом коју су они уз доста политичког и економског труда па и ратовања оформили што нам је лепо и јасно обијаснио белгијски министар иностраних послова а потврђено формирањем ЕУЛЕКС-а. Међутим, како посао за своје стране газде морају да обављају и заврше нелибе се да у даљој дезинтеграцији Србије Тадић, Солана и Чанак телефонским путем усаглашавају потезе око признавања независности КиМ и сецесије Војводине („Правда“ од 24.05.2008 год. текст под насловом „ Савез против Србије „ који у целости или делимично није демантован).Иако су им уста пуна демократије као основне европске вредности, током предизборне кампање осим ССП-ом такође су махали некаквим економским споразумом са ФИАТ-ом који је представљен као изузетно повољан аранжман за ову земљу.Само нису обијаснили зашто су земљи која је своје аеродроме и ваздушни простор ставила на располагање агресорима за вишемесечно бомбардовање Србије без покретања питања одштете за тај чин (који иначе педставља незваничну објаву рата) дали без накнаде низ невероватних погодности (земљиште, инфраструктура,јефтина а квалификована радна снага) као и могућност скоро бесцаринског извоза аутомобила у Русију а по основи економског споразума Србије и Русије.
Након спроведених парламентарних и локалних избора Тадић и његова камарила отворено вређајући здрав разум бирача су нас убеђивали да су њихових 115 посланичких мандата веће од 128 других њима опозиционих.Без имало стида и срама Председник републике, Борис Тадић или како га је једном један колумниста назвао „фирер на спиду“ је отворено претио да он лично одлучује о избору мандатара за састав нове владе кога ће он по свом нахођењу одредити и да неће дозволити другу владу осим проевропске односно ДС са својим коалиционим партнерима (рециклиране и комби странке).
Истоветан је случај и са локалним изборима где в.д. градоначелника Београда, Зоран Алимпић, након изборног пораза ДС коалиције конститутивну седницу новог сазива градске скупштине заказује месеципо дана касније од законом утврђеног рока, бесрамно то повезујући са нечим што је правно и законски неспојиво, избором републичке владе, позивајући се при томе на „можда“ могуће другачије страначко договарање односно након ко зна коликих и каквих нових преговора о супремацију ДС и њене коалиције.Наравно да демократска Европа у потпуности подржава ДС и Тадића у кршењу Устава и закона сопствене земље истовремено безобзирно претећи осталима и директно се мешајући у унутрашње питање једне суверене земље (нажалост ово суверене бар када смо ми у питању је веома дискутабилна ствар).Међутим ову целу ситуацију подгрева и неодлучност коалиције која има изборну већину и испуњава све законске услове за формирање градске владе и избор градоначелника Београда.Уместо енергичних мера на основу закона што значи моментално ангажовање надлежних државних органа око омогућавања одржавања конститутивне седнице нове Градске скупштине прибегава се већ виђеном неефикасном облику неког јавног протеста путем окупљања, звиждања, паролашења и преговарања са Алимпићем, чиме му уствари помажу у опструкцији а себе доводе у подређени положај.Овим такође долази у питање обећање ДСС-а да ће на градском нивоу преиспитати све афере везане за незаконита поступања претходне гарнитуре (којих није баш мало) јер ће добар део документације бити склоњен или уништен што ће се одразити на успешност и квалитет евентуалних истрага.
Сада остаје само недоумица а шта ако опозиција ДС-у стварно преузме власт у Београду или добије мандатара, хоћемо ли уместо ведре, насмејане веселе и младе европе спремне за дружење и заједништво, поново гледати ону стару, мрзовољну, себичну, саможиву, подмуклу и злу бабу као до сада?
