Као својевремено КиМ и САП Војводина је постала извор тензија и нестабилности северног дела Републике Србије.Задњих десетак година, поред интензивирања делатности мађарских десничарских организација које се залажу за припајање северних делова Војводине Мађарској, покрајинска владајућа олигархија потпомогнута сорошевским глобалистичким инофактором све мање скрива амбиције стварања неке своје републике, односно федерализацију Србије.Иако се овај процес већ деценијама одвија са више или мање нескривеним осцилацијама, отвореније најаве цепања Републике Србије појављују се 1999. године у законски не санкционисаним изјавама у средствима јавног информисања тадашњих чланова Председништва и извршног одбора Странке Војвођанских Мађара у Сенти, Ласла-Рац Саба и Агнеш Цабафи да се југославија обнавља тако што се територије настањене мађарима дају другима и да се у матицу-домовину (Мађарску) они не желе вратити као просијаци, већ то желе са „марљивим рукама и пребогатом бачком земљом“.Ово наравно није речено напамет када се зна да је у том периоду председник владе Републике Мађарске, Виктор Орбан, изјавио да је „приступање Мађарске НАТО спасило војвођанске мађаре од етничког чишћења“ и да „сународници у јужном суседству више нису само мађарска мањина, већ национална мањина НАТО“, чиме је била јасно потврђена дотадашња и дефинисана будућа политика Републике Мађарске према нама.Додуше то и није ништа ново, када се зна да је Mађарска била једна од земаља из нашег окружења која је најревносније спроводила све рестриктивне мере тзв. међународне заједнице (санкције) према Србији и србима уопште.Довољно је подсетити се гостопримства које су уживали хрватски терористи, наоружавању Хрватске и монструозном задржавању хуманитарне помоћи (кисеоника) што је резултирало страшном смрћу-гушењем дванаест беба у Бањалучком породилишту.

Крајем јуна месеца ове године, црногорски премијер Мило Ђукановић је у јавност изашао са изјавом-коментаром који се односио на ситуацију око самопроглашене независности Косова.

Истичући наводно жаљење што ни на једној страни није било спремности за договорно решење, подвукао је да Србија пре или касније мора да се помири са политичким грешкама које је по њему чинила током више деценија у односу на Косово, истовремено подвлачећи да су многе важне чланице ЕУ и међународна заједница у целини већ  признале Косово, те сматра да ниједна озбиљна особа не би желела да се точак историје врати назад.Да се не би схватило да је оваква изјава пука прилици прикладна реторичка обавеза према својим менторима, пар дана касније постарао се  шеф ЦГ дипломатије Милан Роћен који је почетком јула месеца најавио признање независности Косова нагласивши да иако ЦГ има контакте са Београдом и Приштином то не значи обавезу непризнавања или признавања независности, већ да су добросуседски односи у региону интерес ЦГ и да се нада да због евентуалног признавања независности неће имати проблема са Москвом.

Требало је имати изузетно здрав желудац да би се испратило сеирење ТВ Б92 поводом хапшења Радована Караџића.Поменута телевизија је одмах организовала коментаре овог догађаја путем директног укључивања у програм а од стране оних које да су их Холбрук, Кларк, и Олбрајтова бирали, не би боље изабрали.Осим уобичајених анационалних ставова, потпуно демократски и проевропски су минимизирали или потпуно маргинализовали и саму помисао на другачије мишљење о овом догађају.Једина разлика међу њима била је у степену понизности и метанисању својим западним менторима.

Долазак тзв. демократских снага на власт 2000. год.је као што се зна резултат воље страног фактора, када се наша земља сходно жељама запада одрекла самосталног вођења спољне и унутрашње политике зарад магловитих обећања о пријему у некакву заједницу, уз губитак дела територије.“Демократска“ власт је криминализујући земљу поред економије уништила скоро све стубове друштва. Изузетак не представља ни оружана сила, војска и полиција које су гарант опстанка сваке државе и нације.Баш због тога су страни господари преко својих марионета-издајника доведених на одговарајуће позиције у државном апарату кренули у разбијање овог сегмента које након вишегодишњих заједничких напора приводе крају.

Историја нас учи да су након II св. Рата његови изазивачи кажњени.Судило се војнополитичкм руководству земаља покретачима рата, поражени су кажњени губитком територије, окупацијом а главни изазивач рата, Немачка је подељена на две државе које су апсолутно биле под контролом двају блоковских сила.Да ли је овакав концепт кажњавања изазивача и поражених у Европи доследно спровођен?