наши странци
Четири милиона људи, односно половина становништва изван матичне државе, страшно је велики капацитет и потенцијал који српска власт константно злоупотребљава
Бившем министру Вукчевићу се замера што је ређе путовао у Европу и преко океана и ту велику ману државне политике садашњи министар Срђан Срећковић покушава мегаломански да исправи.
Када је почела да се распада бивша СФРЈ, Срби су најпре бранили Југославију, а онда Србе у Југославији. На том послу не само да нису имали успеха него су, без међународне подршке, јасног циља и неприродног сурогата национализма и пораженог комунизма, испали главни кривци за распад земље. Цену такве политике платили су Срби у Хрватској, Словенији, Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини.
Оно мало народа што није могло да стане на тракторе, препуштено је забораву и без икакве подршке из матице, иако је на министарским местима, у тобоже брижној отаџбини, продефиловала цела политичка елита, почев од социјалисте Станка Цвијана, радикала Милорада Мирчића, па до министара проевропске провијенције Милице Чубрило. Највећи подвиг министарке Чубрило, чувени Ђелићев увоз из Француске, на изградњи покиданих веза матице и дијаспоре био је скандал када је свом дечку из Канаде дала паре из државног буџета Србије како би снимио потпуно неважан филм!
Чудо се десило пре неки дан када се први пут од оснивања медијске куће Б 92, као гост те телевизије, у друштву Бране Црнчевића, једног од лидера Срба ван Србије из доба Милошевићеве власти, појавила Мила Алечковић Николић, ћерка наше песникиње и француска интелектуалка позната по тврдим националним ставовима. Шта је и о чему говорила, за ову причу мање је битно од саме чињенице да неких помака у ставу "такозваних домаћих европејаца према дијаспори ипак има"? Бар кад је о другачијем мишљењу реч.
Занимљиво је да у неколико последњих година, од петооктобарске промене власти, у владином ресору доминирају кадрови Српског покрета обнове, странке Вука Драшковића која је својевремено згрнула велики новац од наших људи у расејању. Та странка је у два мандата држала министарство за дијаспору.
Војислав Вукчевић, први СПО-ов министар за дијаспору у Коштуничиној влади, је први дефинисао попис Срба ван Србије као државну политику, коју ето, у Цветковићевој влади има прилику да спроведе његов страначки колега Срђан Срећковић, што би могло да значи да Драшковићеву странку и Србе ван Србије не веже само новац. Из овог министарства је изашао нацрт Закона о дијаспори што је повод да Срећковић и његов кабинет, под плаштом јавне расправе предложеног закона, виде мало белог света, јер министру Вукчевићу је страшно замерано што није путовао често у велике центре дијаспоре у Европи и преко океана. Његов страначки колега се тренутно једва саставља од арчења пара и путовања.
Министарство за дијаспору које тренутно држе Вукови и Данини кадрови грађанима је мало познато и према неким истраживањима, ако је веровати статистици у бројке, тек један од десет испитаника зна да оно уопште постоји. Како онда држава може да спроведе гигантски пројекат пописа дијаспоре, који би требало да пружи одговор на питање колико Срба живи ван Србије остаје да се види?
Спекулације о броју Срба у расејању уздизале су се од два па до фамозних четири милиона, да би се током пописа становништва у Србији 2002. године, на основу регистрације оних који су се пријавили као држављани Србије нашим дипломатско-конзуларним представништвима, овај број свео на свега 400.000. Пет до десет пута мање?!
Исте године, међутим, према пословично прецизној немачкој статистици у тој држави се налазило 800.000 наших грађана, док их је у Аустрији било око 300.000.
Ове статистике "наше грађане", извесно, нису класификовале по етничкој припадности, али тешко да је у њиховом збиру било сто посто Срба пореклом из данашње Србије! Но, чак и да је ова бројка тачна, опет у збиру недостаје неколико милиона људи! Статистика је, што неко рече, као "бикини" - открива оно што је неважно, а сакрива оно што је суштинско - али статистичка грешка је у овом случају далеко изван маргине "калкулисане" грешке, јер ће нама припасти и оних 120.000 Рома са свих простора бивше Југославије, као услов за улазак у Европску унију. Неке западноевропске државе су већ почеле да нам их враћају, иако сви ти Роми нису наши!
Држава Србија нема прецизну евиденцију колико Срба живи ван Србије. Само од почетка 90-тих година око 500.000 људи напустило је Србију, међу којима је сто хиљада дипломираних стручњака и 5.000 доктора наука.
Један писац надахнуто је приметио да када би сви Срби, неким чудом, морали да стану под једну шљиву, као што каже Тарабићево пророчанство, нико не би могао да каже колико велика би морала да буде крошња. Јер, годинама се питамо исто - колико нас има, а никада нико није пребројао све Србе који живе ван Србије.
Разним методама дошло се до незваничне процене да наша дијаспора броји више од четири милиона људи. Највећи део, око два милиона, "отпада" на земље у окружењу, све државе бивше Југославије, али и Мађарску, Румунију, Бугарску и Албанију.
Ово је можда и најтачнији податак с којим располаже Министарство за дијаспору Републике Србије: у Босни и Херцеговини живи око 1.650.000 (у Републици Српској 1.600.000 и Федерацији БиХ 50.000), у Хрватској и Црној Гори их је по 200.000, у Словенији 40.000, Македонији 45.000, Румунији 22.000, у Мађарској 15.000 и Бугарској 10.000, где су у три општине Срби аутохтоно становништво. Са овим је закључен број Срба који живе у окружењу.
Из наше земље се у бели свет одлазило у неколико таласа. Први је назван економска миграција, још од 19 века, углавном у САД и западну Европу, затим политичка емиграција после Другог светског рата, а од 1990. године, када су се спојиле политичка и економска миграција, Срби су населили све делове света. Наши су догурали и до фотеља у водећим институцијама неких држава. Један наш човек се оженио са Индијанком из Калифорније, па га је њено племе прогласило поглавицом. Неки су се лако прилагодили на полигамију афричких земаља, Срби спадају и међу веће узгајиваче трешања у Чилеу.
Рачуна се да преко граница наше земље делује око 1.300 различитих асоцијација и удружења на свих пет континената, највише у породици Европске уније, у Северној Америци и Аустралији. Српска православна црква у свету има 22 епархије, више од 1.200 парохија, око хиљаду цркава и манастира.
Четири милиона или половина становништва изван матичне државе је страшно велики капацитет и потенцијал Србије. Израел је једна од ретких држава која је до перфекције изградила читав механизам односа матице и дијаспоре. Грчка која је одавно схватила снагу са 16 милиона људи у расејању, а 14 милиона у Грчкој, може да послужи као одличан пример добре бриге државе према свом народу изван граница отаџбине.
Срђан Срећковић, новопостављени министар за дијаспору, најавио је недавно да је попис Срба у окружењу (и расејању) и доношење Закона о дијаспори приоритет државне политике. Државни врх до сада није имао никакву стратегију и она је била препуштена личној иницијативи и користи појединаца. Трећина наших људи који живе ван граница наше земље, доскоро нису имали право на српски пасош и право гласа, а путем девизних дознака сваке године у Србију од њих дође око пет милијарди долара који се најчешће потроше на најнепродуктивнији начин, јер новац одлази у крајњу потрошњу.
У блиској прошлости се често дешавало да држава вара и обмањује дијаспору па је тако око 3,5 милиона евра из Фонда дијаспоре за матицу завршило у стечајној каси Београдске банке. Тај новац је држава у обавези да врати по систему старе девизне штедње, Јездиних и Дафининих повериоца, односно на - свети никад.
Један од најбогатијих Срба у свету, Бранко Тупањац, који је имао план за економски опоравак Србије, дао је процену да би враћањем само једне петине исељених Срба у земљу, ушло више пара него од ММФ и Светске банке заједно.
Најава да ће нова влада коначно направити суштинску прекретницу у односу према дијаспори, која је у последњих 50 година изгубила поверење у Србију подразумева корените поромене? Уколико држава има стратешки интерес да на партнерским основама сарађује са својом дијаспором онда то мора и у пракси да покаже.
Четничка емиграција мање је "четничка" од 5. октобра 2000, а и на српске гастарбајтере не гледа се као раније. Бар их тако више не доживљава такозвана демократска власт, ако је судити по причама државних званичника о значају и плановима с дијаспором. Дакле, осим што ће наставити да уносе девизе у земљу, нашим људима расутим по свету, не само по конзулатима, обећава се остваривање права које емигранти развијених друштава, па и бившег комунистичког блока, одавно уживају.
Коначно, Срби из дијаспоре осим права да бирају треба да имају и "свог" представника у српском парламенту. Односи матице и исељеника дефинитивно нису онакви какви би требало да буду. Супротно Хрватској, српске власти нису никада прихватале српску емиграцију као део српског народа пуног љубави према отаџбини. Треба подсетити и на то да је албанска емиграција више уложила новца и политичког труда у "независно Косово и Метохију" него што су "инвестирали" албански политички прваци и међународна заједница заједно.
У различитим владама Србије деловала су различита министарства за "односе са Србима ван Србије" као Милошевићев изум из раних деведесетих, који је у јануару 2001. укинуо покојни Зоран Ђинђић када је формирао владу ДОС-а и основао Агенција за дијаспору. Никада ниједан од мотива није остварен у потпуности, нити у детаљима. Ни мегаполитичко лобирање за промоцију српских "националних интереса", јер је имао погрешне промотере, Радмилу Милентијевић, рецимо.
Захвалан Србин из дијаспоре био је и Милан Панић, кога је Милошевић довео на место савезног премијера ондашње СР Југославије, све док овај Мики Маус политичке сцене није пожелео да наплати привремени боравак у отаџбину.
Станко Цвијан, први министар за Србе ван Србије, изговорио је 20. март 1991. године у народној скупштини "да Срби ван Србије неограничено верују у Слободана Милошевића". Колико је обесмишљена идеја о укључивању дијаспоре у активан политички живот Србије сведочи и податак да је на прошлим председничким изборима, у јануару ове године, гласало само један одсто наших у расејању с правом гласа. Кажу, углавном за Бориса Тадића, што значи да политичка олигархија у Србији има неоправдан страх да је српска дијаспора наклоњена националним и десничарским странкама. Док се овде власти и министри мењају, ван домовине расте нова генерација исељеника коју домовина њихових предака, осим носталгије, уопште и не занима. Много им је битније како су ствари сређене у њиховој новој домовини.
Никола Јањић, један од најпознатијих представника Срба у Европи, лидер Српског савеза у Шведској који окупља око 12.000 наших људи, није се прошле године појавио на Видовданским данима дијаспоре у Београду из протеста што је са дневног реда скинута расправа о Косову и Метохији, на инсистирање агитатора Демократске странке, што је у расејању пољуљало веродостојност ове странке по питању активности за Космет. Наравно и веродостојност председника Бориса Тадића који је увек истицао потребу ангажовања свеукупног српства и важност да се то чини свим расположивим средствима. Ми смо за матицу увек "расположиви", а мислим и да можемо и те како да будемо корисно "средство", иронично примећује Јањић, који пропада реду највећих критичара власти у Београду због нејасног става према дијаспори.
- Годинама смо дискутовали о односу матице и расејања. Било је говора о разним формама неке институције, бироима, саветима и другим наменским и ресорним службама па, наравно, и о Министарству за дијаспору чије је отварање за нас била радосна вест. У том радовању нисмо приметили план и циљ да „наше" министарство буде само "шалтер за дијаспору", како је у више наврата изјавила госпођа Милица Чубрило, критиковао је Јањић бившу министарку дијаспоре.
Влада бивше СРЈ је први пут у историји односа дијаспоре и матице, децембра 2001., донела Одлуку о образовању Савета дијаспоре као саветодавног тела Владе СРЈ, састављеног на паритетној основи о трошку државе. Тадашњи министар иностраних послова Горан Свилановић сагласио се с приоритетним захтевима исељеника: остваривањем права гласа, права на држављанство и побољшањем могућности за улагања у земљи.
Понесен тим обећањима, Зоран Милинковић из Париза, председник Патриотске странке дијаспоре која је једно време деловала у Београду, подсећао је на речи председника бивше Југославије Војислава Коштунице да је дијаспора један од стубова друштва, на чврст став убијеног премијера Зорана Ђинђића да ће дијаспора моћи да гласа на првим изборима, али све што је урађено, према Јањићевим речима, било је укидање ресорног министарства на републичком нивоу и формирање Савета на савезном, чији су послови, након распада заједнице Србије и Црне Горе, пренети на министарство иностраних послова.
Не треба заборавити ни како је дијаспора бурно негодовала на покушај именовања новинара Стојана Церовића за амбасадора у Вашингтону, јер су то поједини лидери ДОС-а доживели као мешање у суверенитет и унутрашњу политику, те да је министар Горан Свилановић тад рекао "како дијаспора себи придаје већи значај него што га има". У противном би спречила бомбардовање...
Део ДОС-а такође је сматрао да емигранти нису довољно урадили за Србију ни током рата, ни у рушењу Милошевића, нити после његовог пада што је помало и изнервирало бизнисмен Мирослава-Мајкла Ђорђевића, лидера српског кокуса у Америци, и навело да проблем дефинише као јефтину причу незналица, "јер прве паре за готово све опозиционе странке дошле су из дијаспоре, а да тих пара није било, наша ондашња опозиција ништа не би урадила".
Поменути Јањић је незадовољан што се људима који су дошли из развијених западних земаља, у матици говори о могућностима интернета, јер је у фебруару ове године министарка Чубрило, на скупу о брендирању Србије, наглашавала значај њеног министарства на "едуковању дијаспоре" употребљавајући реч "пецање" кад је реч о проналажењу успешних појединаца у расејању.
- Па и моја вољена и пре две недеље преминула осамдесетогодишња тетка Даринка из Младеновца, до задњег дана њеног живота, знала је да дијаспора одавно има приступ интернету и ради на рачунарима какве данас користе у министарству, приметио је један од учесника скупа.
Под дијаспору спадају сви људи широм света који Србију сматрају својом матицом и идентификују се с њеном културом. Број колико нас има зависи и од разлике између дијаспоре, односно људи који су отишли из Србије и Срба који већ вековима живе у нашем окружењу и у тим земљама су аутохтони народ, без обзира да ли имају статус националне мањине или конститутивног народа.
Једна од таквих расправа летос се водила и на састанку скупштинског Одбора за Србе ван Србије, које већ други мандат води, као председник, Бранимир Ђокић, хармоникаш и члан Српске радикалне странке, а утисак је да и народни посланици понекад бркају статус Срба у, рецимо, Мађарској са онима који живе у Америци или Аустралији. То су два потпуно различита питања.
- То разликовање је од великог значаја за наше људе који живе у региону и нама суседним земљама. Ако бисмо и њих сматрали дијаспором угрозили бисмо њихов статус као аутохтоног народа - појашњено је у Министарству за дијаспору.
Када је реч о статусу, истиче се онај у Босни и Херцеговини, где Срби имају статус конститутивног народа и свој ентитет. Статус националне мањине имају у Хрватској, Мађарској, Румунији и Македонији. Међутим, без обзира на уставне гаранције, у пракси се права Срба у Хрватској углавном не поштују. Статус националне мањине Срби немају у Албанији, Бугарској и Словенији. Овде се, према подацима Министарства за дијаспору, 10.000 људи српске националности воде као избрисани, јер нису добили словеначко држављанство. Држава Словенија ниједан евро није уделила српским удружењима па су многа, са именима Тесле и Пупина, пред гашењем, а хиљадама људи је одложено право на стечене пензије у тој бившој Југословенској републици све до уласка Србије у ЕУ, односно док не помру.
Власти Србије игноришу те животне проблеме Срба и према њима се понашају као према шестом прасету. А да треба да их узме у заштиту више је него неопходно.
Чињеница је да се државне институције Словеније према српској популацији, која живи у Републици Словенији већ 18 година, понашају дискриминаторски. Тако су Срби у Словенији постали држављани нижег људског ранга. Приближно десет година уназад је у Републици Словенији организовано и установљено око десет српских друштава, која су се све ове године борила за преживљавање.
Подаци из БХ федерације су више него алармантни. Из Босне и Херцеговине је избрисано 527 српских насеља. У више од 527 насеља у Федерацији БиХ, у којима су пре рата живели искључиво Срби, нема ниједне обновљене куће, ниједног Србина повратника. Та насеља су скоро сва избрисана и с нових Бошњачких географских карата, а тамо где су се Срби вратили, живе у веома тешким условима, јер и 13 година након рата немају струју, посао, пензије и здравствену заштиту. Највеће етничко чишћење Срба догодило се у Сарајеву, где је од предратних 160.000 Срба остало да живи само седам хиљада, којима су недоступна радна места, као и све руководеће функције у јавним предузећима и установама.
Срби су у Хрватској формално заштићени законом о националним мањинама, али се он не примењује. Требало би да имају око 20.000 запослених, у складу са њиховим пропорционалним учешћем у броју становника, али је то мртво слово на папиру, за рад притисака из ЕУ, а српска СДСС четири претходне године одржава владу Иве Санадера.
Шта су урадили за те четири године?! Ништа! Обилазећи Хрватску, социолог из Загреба Светозар Ливада, аутор књиге "Етничко чишћење - озакоњени злочин стољећа" пронашао је 300 насеља у којима живе Срби без струје?! Као, обнављају се куће, али нема опреме, нема средстава за рад, нема сточног фонда, нема трговине, нема саобраћаја, нема телефона, ничег нема... И шта човек да очекује у таквој средини.
До сада се вратило 50.000 особа након рата, а хрватске власти су књижиле да се вратило 100.000. Већина њих се у ствари није вратила, него су дошли да среде документа, обаве сахране, обиђу завичај и да оду. А од ових 50.000 који су се вратили, 15.000 је умрло. Само у министарству за обнову, где је Србин доминистар, у претходном мандату било је 14.300 жалби на обнову запаљених српских кућа.
Тако да то што је Србин постао потпредседник хрватске владе пре свега је добра ствар за Санадера и српског лидера у Хрватској, Милорада Пуповца, да би се формално приказивало пред Европом како Срби уживају сва права. Примера ради, за универзитет у Мостару из буџета Хрватске дато је 360 милиона куна, за културне потребе црквених прелата у Босни дато је 50 милиона, а за просвету Срба у Хрватској, којих има исто колико Хрвата у Босни, дато је укупно седам милиона куна?! И онда се с тим лицитира како Срби добијају помоћ. И буџет се, дакле, формира по етничком принципу.
Кад се саберу све ове недаће Срба из окружења и упореде са лагодним животом српске дијаспоре из Швајцарске, Америке и других економски уређених држава, поставља се питање има ли попис Срба у свету смисла. Шта уопште значи закон за заборављене сиротане из околине Скадра и оне из Торонта, Париза, Чикага... Пуки број или је у нечијој машти пројектовано да се и кроз законски акт Срби изнова поделе тако да уз четнике, дебеовце, комуњаре, вуковце, ђинђићевце, слобисте, дијапазон подела буде још богатији и сочнији, проширен и на хрватијанце, црногоријанце, американијанце... Та трагикомична српска појава, термин Србијанац, потпуно се одомаћио у штампи с почетком распада бивше Југославије, чак је и међу образованим светом постао легитиман опис дистанцирања Србије од остатка света. А реч Србијанац скована је још у Аустроугарској (сербианисцхе) чија је сврха била да и терминолошки одвоји Србе са леве и десне обале Дрине. Када се занемари његова очигледна политичка (антисрпска) конотација, реч Србијанац је и граматички неисправна, јер (они за себе) не кажу Италијанац, Шпанијанац, Словенијанац, Хрватијанац, Мађаријанац...
Доскорашња министарка за дијаспору Милица Чубрило, из ДС, ваљда у недостатку сопствених идеја, одједном је, можда опет на нечији "миг" као једну од најважнијих ставки свог рада навела попис Срба! Исту причу шири и данашњи државни секретар Министарства за дијаспору Миодраг Јакшић из СПО. О стварним проблемима дијаспоре и матице нема ни речи. Али се зато све чешће помиње обавеза дијаспоре за јаче финансијско ангажовање, јер дознаке нису довољне за Србију? Да није тих пара финансијска конструкција сваке владе после 2000. године би пуцала на непокривеном увозном дефициту! Башка што дијаспору кроз курс динара свака српска влада опељеши за бар још две милијарде евра годишње.
Што се пописа тиче, не бацајте паре узалуд, чује се из расејања. Нити Срби хоће да се преброје, нити могу да се попишу! Ко то да уради? Цркве, конзулати, активисти бивши удбаши, или можда садашњи "демократски активисти"? Мало морген, јер су "Срби ван себе" изгубили вољу за то.
Неколико последњих година, од петооктобарске промене власти, у владином ресору за дијаспору доминирају кадрови Дане и Вука, односно Српског покрета обнове, странке која је својевремено згрнула велики новац од наших људи из расејања.
Чувени Ђелићев увоз из Француске, Милица Чубрило, напорно је радила на изградњи покиданих веза матице и дијаспоре па је запамћена по скандалу када је свом дечку из Канаде дала паре из државног буџета Србије како би овај снимио потпуно неважан филм.
Бившем министру Вукчевићу се замера што је ређе путовао у Европу и преко океана и ту велику ману државне политике садашњи министар Срђан Срећковић покушава мегаломански да исправи.
Црко коњ без џокеја
Прича о српском лобирању у свету започета је оснивањем српско-америчког кокуса, формираног на иницијативу Конгреса српског уједињења, што је у први мах у Београду била врло добро прихваћена идеја, осим оног дела везаног за финансирање, који би према идеји иницијатора требало да падне на плећа грађана Србије.
Кокус је имао 29 од 400 америчких конгресмена, који су наводно били активно укључени у решавање проблема са којима се српска држава сретала у свету, под покровитељством Конгреса српског уједињења, осниваног 1990. године као невладина међународна организација у САД.
Уз све поделе и расколе који су пратили српску ствар, Мирослав Мајкл Ђорђевић, оснивач КСУ и амерички бизнисмен, створио је "свемоћну" организацију српске дијаспоре у Америци чији је врхунац био Конвенција у Лас Вегасу, скуп коме је присуствовало пола Коштуничине владе, када је упозорено да ако Београд не пронађе паре за кокус, српски лоби у Вашингтону ће политички да умре.
Коментаришући ситуацију везану за српски кокус, који су у америчком конгресу предводили Ден Бартон и Ђорђе Војновић, Ђорђевић га је описао као коња на тркачкој стази без џокеја. Тај коњ још чека да га неко води у трку. А тај неко треба да буде Влада Србије, односно српска држава. Уље на ватру долио је Ђорђевић изјавом да ми Срби нашим лобијима, нажалост, нисмо парирали ни на један начин и зато губимо рат за Космет у Америци.
Испало је да "тркачки коњ" цркава јер нема шта да једе, односно да је српска дијаспора била ипак упућена на финансије из отаџбине. А требало би заправо обрнути ствар. Тачно се у пару зна колико је (њихову) емиграција коштао патриотизам за албанску и хрватску ствар.
Боже мој, Срби су и у белом свету Срби.
Дођи и дрпи
Цветковићева влада намерава да врати у земљу велики број стручњака. Тренд повратка у отаџбину мотивисан је патриотском носталгијом, неуспехом у туђини и реалном могућношћу да овде може нешто на брзину и да се дрпи.
Осим чувеног Милана Панића и Радмиле Милентијевић, која је била министар информација у Влади Србије, кабинети су након пада Милошевића постали пренатрпани Србима из дијаспоре. Поменимо само неке. Божидар Ђелић је, судећи по циркусу званом Скупштина Србије, стекао завидно богатство - десетак милиона евра - за кратко време, а Александар Влаховић, бивши министар за привреду и приватизацију, син Србина из дијаспоре, убраја се данас међу најбогатије Србе света.
