Док је Византијско царство било у кризи, дакле од тренутка кад су Латини срушили Византију и заузели Цариград 1204. године, па све до 25. јула 1261, кад је војсковођа цар Михаила ОсмогИ Палеолога, Алексије Стратигопул, освојио, односно повратио Цариград, Други Рим није постојао. У том раздобљу, средњовековна српска држава имала је претензије да буде Нови Израиљ. Реч је о алузији на текст о прекрасном Јосифу, који је Јеврејима омогућио да добију земљу.Међутим, у даљој симболизацији, Нови Израиљ означава и изабрани народ, државу којој припадају сва права вођења хришћанске цркве, односно њеног православног дела. У том смислу пише Савин биограф Доментијан, правећи паралелу између Јакова и Јосифа с једне, односно Немање и Саве с друге стране, а затим између изабрнаног јеврејског народа и Срба.
Идеја о “Новом Израиљу”, оличеном у средњовековној Србији, нашла је својеврстан исказ у сликарству манастира Сопоћана око 1265. гоидне. Прича о прекрасном Јосифу насликана је у припрати Сопоћанског манастира у седамнаест слика које имају очигледне паралеле у животу Немање и Саве.
Лазарева света битка
Византијска држава је увек представљала Други Рим. Србија је у једном тренутку сматрала да може, бар делимично, да је у томе замени, односно наследи. Ту идеју о Србији као Новом Израиљу су код Срба зачели Стеван Немања (Св. Симеон) и Растко Немањић (Св. Сава). Страдање српске архиепископије пада управо у време кад је Византија привремено престала да постоји као самостална држава. Србија се тада позвала на своја стара црквена права, по којима Сава тражи признање српске архиепископије код четири патријарха, а на основу истих тих права тражи и проглашење самосталне цркве на подручју Бугарске.
Кнез Лазар, који ће се у Архангелском сабору називати кнезом, а у илустрованом летописном своду царем, последњи је владар Србије из времена њених великих претензија који је покушао да се у једној светој бици супростави продору неверника (Османлија). Ни деспот Стефан Лазаревић, који је, за разлику од оца, имао већу, значајнију титулу, као ни познији деспот Ђурађ Бранковић – нису имали основа да буду представљени у Архангелском сабору. Они су призивали власт неверника и прихватали вазалство. Кнез Лазар је последњи српски владар који се достојанствено и храбро носио и са Турцима и са Мађарима.
Ако ово јесте објашњење постојања портрета Немање, Саве, Лазара и Михаила Осмог Палеолога, остаје проблем због чега се бици на Косову даје онакав простор у илустрованом летописном своду, завршеном за време владавине Ивана Четвртог Грозног. Разлог је једнак ономе због кога је опширно приказан (и речју и сликом) пад Византије. Ако је у случају Византије јасно у којој се мери пад Цариграда уклапа у идеју Москва - Трећи Рим, за Косовски број треба рећи коју реч више.
Руске претензије
Могло би се, наиме, тврдити да је пораз на Марици 1371. године, у којем су нашли смрт и краљ Вукашин и деспот Угљеша, означио крај средњовековне српске државе, односно први почетак њеног слома. Пораз на Марици је, међутим, у одређеном смислу нерегуларан. Турци су победу задобили преваром, нападом у рану зору. Српска војска је побијена на спавању, без могућности да схвати шта им се дешава, и без сваког изгледа да се супростави подмуклом непријатељу. Витешкој Европи тако нешто свакако је морало бити страно и потпуно неприхватљиво.
Бој на Косову јесте права битка, у којој су две супростављене војске изашле једна пред другу на стреломет. У борби против неверника, 1389. године на Косову, у неприликама које су се одмах после Косовске битке сручиле на Лазареве наследнике, престала је, у извесном смилу, да постоји средњовековна српска држава. Од Косова до званичног краја, односно пада средњовековне српске деспотовине 1459. године, она је у вазалном односу према ино-верницима, било Турцима, било Мађарима.
Код Руса се тада одиграва управо супротан процес. У време када ће Срби на пољу Косову “изгубити царство”, Руси ударају прве темеље своје државе. У великој Куликовској бици године 1380. нанели су први, али одлучујући удар Татарима, Златној хорди. Веома рано су постали свесни судбоносног значаја Куликовске битке. О томе сведоче, на свој начин, и напори митрополита Кипријана да се изради свод руских летописа, први корак ка уједињењу руских кнежевина. Од времена Ивана Другог и Василија Трећег, све је постало очигледно. Уосталом, руске претензије да Москва постане Трећи Рим израженије су од 1448, кад је московског епископа Јуну ужи сабор руских епископа изабрао за митрополита и тим чином преузео дотле освештана права Византије.
Косовска битка је, дакле, илустрована и испричана у летописном своду да би се читаоци и слушаоци упознали речју и сликом са догађајем који је означио крај државе, која је једина поред Русије претендовала да, барем донекле, буде наследникВизантијског царства.
Косовска битка је за Русе тим значајнија што се стицајем многих околности поклапа са временом од којег почиње трајно јачање руских кнежевина, уједињење под окриљем Московског Кнежевства. Крај једних је почетак успона других. Не без разлога, Иван Грозни у летопису подвачи портрете Михаила Осмог Палеонтолога и кнеза Лазара. Михаило Палеолог овде не представља само бранитеља Византијског царства, већ и као најспособнијег, најснажнијег византијског владара из последње царске династије - Палеолога. Сви његови наследници су слабији. Византијске земље губе на рачун суседне српске државе, која од 1204. године, па све до смрти цара Душана, настоји да се уздигне и ојача на рачун некада моћног суседа.
Цар Душан - хришћански капетан
Извесно је да је далеко више стварних могућности за успостављање Новог Израиља и преузимање заставе Другога Рима имао цар Душан. У потврду својих претензија, Душан проглашава и самосталну српску патријаршију, а у духу преузимања водеће улоге у хришћанском свету (Србија - Трећи Рим) успео је да добије звање хришћанскога капетана, врховног вође крсташке војне против Турака, која због неслоге владара хришћанских земаља Европе никада није била покренута.
Након свега изложеног, јасан је разлог илустровања приче о Косовској бици у руском летописном своду, као и сврха присуства ликова цара Михаила Палеолога, односно Св. Сименона (Немање), Св. Саве и кнеза Лазара у храму Архангелски сабор у московском Кремљу.
Значај илустрованог руског летописног свода за изучавање Косовске битке јесте двојак. Руски летописни свод својим постојањем и монументалношћу сведочи да је косовска легенда била изузетно популарна и подстицајна у току 16. века. Стиче се утисак да су у 16. веку две ствари импортоване из Русије. Једна од њих је светитељски култ кнеза Лазара Хребељановића, иако он највероватније никада није био проглашен за светитеља, мада је све око преноса његових моштију из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раванице учињено тако да наликује чину канонизације.
Руски летописни свод је, дакле, учинио да се у крајевима српске средњовековне државе, а под Турцима, обнови култ кнеза Лазара. Обично се тврдило да титулатура кнеза Лазара која га одређује као цара - јесте настала касније. Међутим, Лазар се царем назива већ у илустрованом руском летописном своду. Биће највероватније да је, управо, руски летописни свод, својеврстан званичан политички програм претходника Ивана Грозног, самог Ивана, а и његових наследника, утицао на то да су у српским крајевима од краја 16. века кнеза Лазара почели доследно, и заслужно, да називају царем, на чему се све и завршило.
Тај сан Русије и Србије да постану Трећи Рим у једном врло трагичном раздобљу средњег века, само је један у низу неостварених снова два братска словенска народа.
Живан Ј. Грујичић
