До почетка хришћанске ере, у старим писаним споменицима, назив Белосрбија, односно Сарматија, заменио је име Скитије, којим се раније означавао источни део Европе. Он је био изведен од имена Сарамата, народа који је дошао на место Скита у степама северно од Црног мора. Сармати (Сауромати, Сауробати, Сарбати) је збиран назив за бројна српска племена, која први пут помиње Херодот у петом веку пре н.е. под називом Сауромата. Име Србин, доцније помиње Плиније у првом веку, Птоломеј у трећем веку, бројни римски историчари и византијски хроничари (Псеудо-Скилакс)... Срби су припадали индо-европским народима са иранске висоравни и били у родбинском сродству са Скитима, Међанима, Парћанима и Персијанцима; њихов првобитан језик био је сродан авести. Херодот каже да су се они служили скитским језиком, “али су га говорили искварено“. Ниједан од писаних текстова Сербоа (како их назива Птоломеј), није сачуван, изузев извесног броја личних имена, обично владарских. Али, говор данашњих Срба из Србије и Осета, из средњег дела Кавказа, који се развио из сарматско-аланских дијалеката (од Алана данашњи Срби из Србије воде директно порекло), може се сматрати модерним сарматским језиком.
У Географији, Птоломеј говори о две Сарматије: европској и азијској. Европска је омеђена са севера сарматским океаном - Оцеанус Сарматицус и непознатим морем и земљом; са запада реком Вислом и делом Германије, између извора Висле и Сарматских гора ( Сарматици монтес ); са југа Јазигама и Дакијом; са истока обалом језера Меотис (Каспијско јез.) и Танаисом. 
Комеморативна свечаност поводом 148 година од смрти кнеза Милоша Обреновића одржана је у Саборној цркви у Београду, уз високе државне и војне почасти.
Лужички Срби, најмање словенско племе, живело је до уједињења обе Немачке у Источној, а данас у Савезној Републици Немачкој, у области на истоку од Берлина према пољској граници, на југоистоку према чехословачкој граници до Дрездена. Деле се на две области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним СТОРИЈА И КУЛТУРАусловима. То су Горња и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније, у нешто бољим условима, а Доња у Пруској, у горим. 
Док је Византијско царство било у кризи, дакле од тренутка кад су Латини срушили Византију и заузели Цариград 1204. године, па све до 25. јула 1261, кад је војсковођа цар Михаила ОсмогИ Палеолога, Алексије Стратигопул, освојио, односно повратио Цариград, Други Рим није постојао. У том раздобљу, средњовековна српска држава имала је претензије да буде Нови Израиљ. Реч је о алузији на текст о прекрасном Јосифу, који је Јеврејима омогућио да добију земљу.
