Када је изгледало да је Српска православна црква потпуно заокупљена унутрашњим поделама око избора или не избора новог патријарха, открило се да се Синод бави и неким другим деобама. Опасност од подела угрозила је овај пут царство земаљско, уколико се озбиљно схвате упозорења црквених великодостојника, да на месту Аутономне покрајине Војводине ниче нова држава.
Синод Православне српске цркве упутио је поводом предлога Статута Војводине писма, председнику Србије Борису Тадићу, председници Скупштине Славици Ђукић Дејановић и премијеру Мирку Цветковићу, изражавајући забринутост за територијални интегритет Србије. „Српска православна црква изражава велику забринутост за суверенитет државе Србије, који је најпре тешко нарушен, надамо се само привремено насилним отимањем и окупацијом Косова и Метохије. А потом покушајем да се од Аутономне покрајине Војводине начини нова држава у држави Србији“, наводи се у писму. Црква је замолила да се допис изнесе пред Скупштину када буде расправљала о овом питању, како би му посланици посветили дужну пажњу и ускратили своју сагласност, наводи се у писму.
Живица Туцић (верски аналитичар): Сви сегменти нашег друштва имају право да реагују на сва питања, за која мисле да их се дотичу, такође, и сама Српска православна црква. Значи, никоме не треба априори оспоравати то право. Не улазећи у садржај текста, наравно, некоме се он може свидети, некоме се не мора свидети. Наравно, Цркве, не само српска, него и друге, треба када реагују да реагују благо, да њихова реч спаја, не дели. Да је допринос дискусије о неком проблему.
У кабинету председника Тадића потврђено је, да је писмо Српске православне цркве стигло и да је председник упознат са његовим садржајем. Председница Скупштине, Славица Ђукић Дејановић, најавила је да ће писмо Српске православне цркве проследити надлежним скупштинским одборима који се баве тим питањем.
Милош Марковић: О овој актуелној теми, која је неком критика Српске православне цркве на рачун Статута Војводине поделила јавност, разговарамо са протојерејем Љубивојем Стојановићем, професором Богословског факултета и саветником у Министарству вера, и драмским писцем и послаником Либерално – демократске партије, Ненадом Прокићем. Добар дан и добро дошли. Господине Стојановићу, због чега је по Вашем мишљењу Синод Српске православне цркве, осетио потребу да се обрати највишем државном врху како би се онемогућило усвајање новог Статута Војводине?
Љубивоје Стојановић: Основни разлог је историјска одговорност. Дакле, ово није позив на политички линч, било кога, нити је неко политичко дејство. Него, просто се, ради о једном старању, о једном давању свог доприноса. Ја чак мислим и због тога, што је то урађено после законских рокова, да је то урађено управо из тог разлога да нема политичку конотацију, него просто, да се чује глас Цркве. С тим што бих хтео још да додам, да, кад кажемо Црква, нису то само униформисана лица. Црква су сви верници. Дакле, у том смислу, треба размишљати о том деловању Цркве у историји. А исто тако када видимо титулу патријарха, архиепископ пећки, митрополит београдско – карловачки, патријарх српски, то није да обавезује, то није сад нешто, што стаје у оквире географије.
Милош Максимовић: Значи, Ви мислите да је ово био прави тренутак да Црква иступи са ставом да је Статут Војводине, покушај да се направи аутономна држава?
Љубивоје Стојановић: Па, просто не бих да процењујем до краја, нити да намећем своје мишљење, али просто Црква је хтела да покаже одоговорност у једном тренутку и да, да свој допринос у дискусији. Није наметала готова решење, није позивала на бунт, не знам, на нешто друго, него, просто је, најодговорније људе позвала на промишљање, да још једном промисле. Је л’ управо оно што Црква ради, јесте, савет и препорука, а не наредба и заповест.
Милош Максимовић: Господине Прокићу, да ли Ви мислите да је ово био довољан повод да Српска православна црква поведе разговоре, да износи своје ставове, политичке ставове о томе? Да ли овај нови Статут Војводине води ка даљој дезигрентацији Србије?
Ненад Прокић: Ако начин Генералштаба не може да излази из оквира, ја мислим да онда то не би требала да чини ни Црква.
Милош Максимовић: Да ли она то овим чини?
Ненад Прокић: Па мислим да чини. Након свих, након ренесансе, након просветитељства, након свих демократских револуција Црква не би смела да узима, тако, један себи, излазак из оквира, у једном ултимативном тону, макар. Мислим да је тај тон доста ултимативан и смета. С друге стране, то јесте један несрећан предлог. Он није добро конципиран. Он је произашао из једног несрећног Устава, који је био донесен на ивици лоповлука. Црква је била за тај Устав, сада је против Статута. То, говори о једном прилично несређеном и конфузном друштву, које је произвело и један конфузни Статут. Бојим се да ће и једна, и друга политика наудити грађанима Војводине.
Милош Максимовић: Да ли Ви мислите, да се Црква, иначе, превише меша у политичка питања, што показује и ово уплитање око Статута Војводине?
Ненад Прокић: Па, Црква, да. Она нема исте обавезе и дужности као појединци у држави. Она има неке друге обавезе и дужности. И сте стране мислим, да је то једно мешање које није. Ми смо се уздржали кад је био предлог за патријарха, један човек, можда смо могли да га доведемо и у, и у неку везу с ратним злочинцима. Па то нисмо радили, уздржали смо се. Мислили смо да је то на Цркви.
Милош Максимовић: Ко је то?
Ненад Прокић: Па, Амфилохије Радовић. А мислим, да би Црква требала да се уздржи овога пута од тога. Поготову што имамо свеже, свеже њено мешање око Косова, око Црне Горе, мислим да све то није било добро. И да не даје наде да ће ово мешања завршити нешто боље.
Милош Максимовић: Да ли мислите да се Црква превише уплиће у политичке процесе у земљи?
Љубивоје Стојановић: Не бих рекао превише. Можда, у неким тренуцима, неспретно, појединци то чине. Али, Црква, као Црква има ту своју мисију да човека , и његове духовне и друге димензије шири. И да просто, превазилази те неке географске оквире. Проблем нашег времена јесте, то наше неразумевање и предрасуде о Цркви. Просто оно, из бивших, из прошлих времена
Милош Максимовић: Ко показује највеће неразумевање?
Љубивоје Стојановић: Злоупотреба религије у политичке сврхе. Па просто, много има предрасуда. Црква је поново сатерана у порту, у олтар, на гробље, што год се каже одмах се дочека на нож.
Милош Максимовић: А ко подстиче то? Ко то иницира?
Љубивоје Стојановић: Свеопшта ситуација. Иако људи иду у цркву у већем броју, негде не разумеју мисију цркве. А можда, с друге стране и Црква некад излази из своје теме. Када би се кренуло од оне основне теме, коју црква сваком човеку даје „да ли ти размишљаш о својој вечности“ и из те перспективе, да се превазиђе оно наслеђе из прошлости. Где Црква не треба да буде само народна национална и анационална, него наднационална, свенационална, саборна. И да својом саборношћу укаже на то, и да те добре токове глобализације осмисли, е онда би већ дошло до нечега другога. И онда би могла да укаже, ми имамо сада један процес глобализације, са једне стране, а са друге стране уситњавање територија. И то није само политичко питање. Да не буде сад Црква нешто, али кад би кренула из те перспективе саборности, а не само из те перспективе националног и не знам чега, много би лакше било.
Милош Максимовић: Имате ли утисак да се Црква понаша попут политичке партије? Често, ево у задње време видимо.
Ненад Прокић: А, има елементе, али задржава при том и своје старе придланежности. Мора да се мења нешто, унутар Цркве.
Милош Максимовић: Шта по Вашем предлогу?
Ненад Прокић: Па немачки и британски бискупи, су сад, позвали на учење Маркса, да би се савладала светска економска криза. Да тај незајажљиви капитализам није неко решење које, које је очигледно било добро. И да, и да, ако се са дојучерашњим непријатељем крвним просто морамо сагласити у нечему, је л’ то је била једна епохална идеја, што год ми мислили о њој. Тако исто, и наша Црква мора. Ја морам да подсетим, да је наша Црква већ једанпут лоше интервенисала у Војводини, и то на крају 17. века. Када је цар Леополд дао персоналне и колективне аутономије Србима, и практично укинуо феудализам, наша Црква је у исто то време тражила од Срба да се задржи оних десетак. Дакле задржавала их је на прагу 18. века у феудалном односу.
Милош Максимовић: Мислите ли да Српска православна црква није спремна да се мења?
Ненад Прокић: Она је по, како да кажем, Црква је по својој дефницији нешто што се тешко мења. Ал, мислим, да је, наша Црква превише се мало мењала, и превише мало ризка узимала у оквру неких промена. И да је дошло време, односно, да је разлика између живота који се одвија страховитом брзином и њених реаговања, увек некако да диспропорција тако страшна и грађани и народ због тога страда.
Милош Максимовић: Да ли постоји оваква диспропорција? Да ли Ви то исто видите, овим очима?
Љубивоје Стојановић: Па не до краја, али нешто друго бих. Чим људи од Цркве траже да се мења, значи, верују у могућност да она буде добра. И ја то не бих назвао мешањем у послове Црква, као што неки називају, оно што Црква сад препоручује, да је то мешање у послове државе. Него бих позвао све на један дијалог. Да превазиђемо предрасуде из прошлости и да видимо шта је најбоље и у Цркви, и у друштву, и у држави, и да то препознамо. Јер, видите, да просто, да нађемо, уосталом јединство у тој различитости. То је оно што је, саборност црквена, и то је оно што је један велики задатак и пред самом Црквом, и пред самим српским друштвом.
Милош Максимовић: А ево данас је, митрополит црногорско – приморски, Амфилохије рекао, да ови напади на Цркву, да је то заостатак, уствари, из комунистичких времена. Да ли делите то мишњење?
Љубивоје Стојановић: Па добро, ја сам и рекао мало пре, да још увек постоји нека затвореност према Цркви. Да ли је то сада из комунистичких времена, да ли је то из неке личне нецрквености, нерелигиозности, не знам чега, али, просто постоји та затвореност као проблем. Не мора човек да иде у цркву да би био од Цркве поштован. Али, кад даје сугестије Цркви, просто треба да прихвати и Цркву као саговорника, а не као неко надоношче, које сад не зна шта хоће, које је залутало у српско друштво, него као озбиљног партнера. И у том смислу морамо разговарати.
Милош Максимовић: Да ли Ви на Цркву гледате као на недоношче?
Ненад Прокић: Не, не, не, ја нисам дошао овде да нападам Цркву. Коначно, ја сам верник и то ми не пада на крај памети. Али, с друге стране, морам да кажем, да та иста Црква, када узима те неке политичке прелогативе, или улази у поље политичких прелогатива, ако је имала разумевања за Аркана, она мора имати разумевања и за те људе у Војводини који желе да имају своје представништво у Бриселу. Она мора бити и њихова. И њихов представник, и њихов душебрижник, и њихов заштитник. То је по мени улога Цркве. А не да се ставља у ситуацију, да ми помислимо да је ту изјаву, није писао нико из Цркве, него неко из радикалних странака. Или, можда да је и под утицајем председника, који је, сад поручио да то морамо добро да размислимо, о опомени Цркве. Што значи само, да својевремено он није добро размислио кад је тај Статут предлагао, или стајао иза њега. А, ако је СПС био у Новом Саду, у Војводини, за, а сад је против, ако је Пајтић гласао за Устав, а после правио Статут, који је у колизији са Уставом, је л0 је Устав наметнуо Статут Војводиине. Он произилази уз Устава. Онда је то политичка игра у којој Црква се баш најбоље не сналази, него може бити искоришћена у политичке сврхе, којих можда и није свесна.
Милош Максимовић: А, да ли се Црква критикује, управо због неразумевања да Српска православна црква има право да се бави судбинским питањима за овудржаву?
Ненад Прокић: Она има право да се бави судбинским питањима живота на земљи. И очигледно, да, да то ради већ 2000 година. Али, политичким питањима и стајањем на страну једне Радикалне странке, или бити против некога ко жели да децентрализацију направи у Србији, а у Србији се свака децентрализација сматрала нападом на државу, мислим да је то опасно легитимисање.
Милош Максимовић: Хоћете да кажете да Црква и држава нису јасно раздвојене, и да постоји опасност од клерикализације друштва?
Ненад Прокић: Па то Вам је ваљда јасно, да нису довољно, ми нисмо баш пример неке државе која је, у којој су Црква и држава раздвојене у последње време.
Милош Максимовић: Да ли Црква овде заправо прекорачује своја овлашћења и меша се превише у питања државе?
Љубивоје Стојановић: Па Црква настоји да пос вим питањима да свој допринос. Није добро да ћути. Али, кажем, то је савет. То је што гаже апостол Павле: „Ја не желим да господарим вашом вером“, чак, неће да господари вером, а камоли другим стварима у животу, „него хоћу да будем помагач у радости“. И сад, овде, имамо тај основни проблем, проблем недостатка дијалога. И мислим да је ово премостива и решива ситуација. Само треба мало више уважавања са обе стране. Ипросто, да се замене места, да се замене улоге. Шта сад, тај човек, мој саговорник мисли, а шта ја мислим? Па да видимо, да ли можемо да се договоримо. Евидентно је, и уопште не спорим, да било ко има лошу намеру према држави, према народу, према животу. Сви имамо добре намере. Е, сад само треба те добре намере ускладити и више разговарати.
Милош Максимовић: Ако сви имамо добре намере, и Црква коментарише оно што се дешава у политичком животу, зашто онда Цркви смета када неко коментарише и обрати пажњу на оно што се дешава? То се видело, сада, приликом дилеме избора новог патријарха.
Љубивоје Стојановић: Па не смета. То су, пазите, увек постоје појединци, то су људи. Али, генерално Црква кроз историју имала то, и то је у основи у суштини Цркве. И кад је оно што треба да препознамо, има доста људи који су, у разним политичким структурама кји су верници и они из верничких разлога траже те промене. Тако да то, Црква из те перспективе не треба сада да оспорава другоме било шта. Него да људи из Цркве желе добро, и да то добро потврде то је евидентоно. И да се то преозна са друге стране. Е сад, како препознати, како убедити некога у ту добронамерност? То је сада један велики задатак.
Милош Максимовић: Како убедити некога, господине Прокићу?
Ненад Прокић: Ха, зависи у шта га убеђујеш. Ја кад убеђујем у нешто што верујем, ја врло лако убедим. А када сам конфузан, онда ми је конфузно и убеђење. Мислим да треба разлоковати политички врх Цркве и Цркву, знате.
Милош Максимовић: Ви сматрате да су конфузни? Из ове претходне реченице, сматрате да су конфузни.
Ненад Прокић: Наше је друштво толико конфузно, да ни један елемент у њој не може да буде лишен тог атрибута. Црква јесте конфузна, јер је читаво друштво конфузно, јер је време у коме живимо конфузно, јер је конфузна катастрофа из које смо изашли, а нисмо се снашли, нисмо се обрачунали са проблемима..
Милош Максимовић: А у чему се њихова конфузија огледа? У чему се конфузија Српске православне цркве огледа у свему?
Ненад Прокић: Традиционално је Црква увек била искоришћавана од политичких структура. Ни наша Црква није била имуна на то никада. И мислим да она ни сада није имеуна на то. Практично је питање, колико она и може да буде одвојена од тога. А колико је својевољно сарадник, ’ајд да кажем свакојаке беде својевремено, и сад. Тако да је то на неки начин и њен испит. И не само над променама, него и над и оним што је и она сама, унутар себе. А, онај ко се не мења, он прави највећу грешку.
Милош Максимовић: Мислите ли, да својом затвореношћу, заправо Црква успорава промене у Србији?
Ненад Прокић: Она, може сама за себе да буде затворена, али не сме затвореност да препоручује ником другом.
Милош Максимовић: Да ли је Црква превише затворена, по Вама?
Љубивоје Стојановић: Зависи какво искуство Црква имамо, да ли оно изнутра, или оно споља? Цркви треба свеже крви. Треба свежих идеја. И ја лично, промишљам све приговоре као добронамерне. Јер кад човек жели нешто, и тражи добро, онда ја у томе видим, у њему веру. Е, то је та институција која треба да иде напред.
Милош Максимовић: А, да ли су добронамерне критике које кажу да затвореност Цркве, Српске православне цркве, заправо, успорава промене у Србији? И модернизацију друштва.
Љубивоје Стојановић: Ја хоћу да то прихватим, као нешто добронамерно. Као нешто што каже:“ Хајде људи, дајте да радимо заједно“. Ја то тако доживљавам. Не доживљавам као увреду. Јер, Црква мора да има ту ширину. Она сведочи љубав Христову, не сведочи она нешто пролазно, неку идеологију нечега. Него нешто што је вечно. Те вечне вредности обавезују Цркву, да уђе у дијалог. Не мора одмах да се сложи са свима, али, просто да да шансу дијалогу. И ово друштво треба да да шансу и да се сви заједно покренемо. И онда ће се видети да заиста Црква може много да помогне и да она по свом значењу и значењу и оном суштинском постојању, она то и јесте.
Милош Максимовић: А да ли је она спремна за тај дијалог?
Љубивоје Стојановић: Мислим да јесте, само да се дефинише шта је Црква. Да Црква, нису владике и патријарх. Да, просто, Црква су, и верници. И да сви заједно можемо да покренемо један нови процес и нешто боље.
Ненад Прокић: Мислим да ће питање екуменизма, такође бити једна добра назнака у томе. Ако се наша Православна црква одреди мало позитивније према екуменизму, онда можемо и очекивати да ће прихватити и неке друштвене промене онако како би то било на општу корист. И да од ње долазе сигнали који ће охрабривати оне храбре у друштву, оне поштене у друштву. Јер, то иде уз морал и етику коју она проповеда. А не, да неке политичке играрије буду нешто што замућује, што замућује и саму науку коју они 2000 година очигледно, веома успешно проповедају. Јер, то је темељ наше цивилизације. И нико није луд овде, да напада темеље цивилизације, али, извините, политички врх Цркве, ја имам право да нападам. Поготову на основу последњих 20 година искустава, шта су радили, како су допринели, на коју су страну стављали и зашто се стављају, сада поново на ту исту страну?
Милош Максимовић: Господине Стојановићу, када је реч о критикама, да кажемо, потезима појединих црквених великодостојника у неком периоду за нама, главно питање током 90-их година, главно питање, да ли мислите да Црква сада има снаге да се огради од тога?
Љубивоје Стојановић: Па, Црква почива на јеванђељској поруци. У Јеванђељу јасно видимо, нема опраних биографија у Јеванђељу, нема култа личности. Апостол Петар, велики апостол одрекао се Христа. И то се није у Јеванђељу прећутало. То се записало. Тома је сумњао у Вакресење. Јуда, који је био благајник, човек од поверења је издао Христа, и сви детаљи су, иако је Јаков велики апостол, али они траже за себе место у Царству небеском док нису схватили суштину хришћанства. Црква све то записује. То јасно указује да Црква мора на тај начин да функционише. И само на тај начин, на прави начин васпитава, њихову слободу, помоћу савршене вере.
Милош Максимовић: А, да ли се то односи и на великодостојнике против којих су вођени кривични поступци?
Љубивоје Стојановић: Сигурно је, да Црква није уточиште ничије. Него само треба да се види шта је истина. Само треба да се види шта је истина и Црква не бежи од истине. Црква почива на истини. Христос је пут истине и живот, њега сведочимо. И у том смислу, дакле, нема култа личности. Нема непорецивих ауторитета. Суштина вере није страх од већег, него напредовање у истини.
Милош Максимовић: Хоћете да кажете, да Црква има снаге да се огради од оних који су укаљали њен углед?
Љубивоје Стојановић: Црква у том сведочењу истине, на прави начин не може да заобилази ствари. Ако није у Јеванђељу заобиђено то што су апостоли радили, зашто би било заобиђено у животу? То је суштина црквеног живота.
Милош Максимовић: Да ли верујете у могућност Цркве да призна своје грешке?
Ненад Прокић: Па то се дешавало. То је историјски факт. Црква је признавала своје грешке. Додуше, чешће, ја мислим да, чешће су неке друге цркве признавале, него наша. Али добро, ми можемо да се ослонимо и на то. А с друге стране, мислим, да је цела та прича почела наопако. Како то обично у Србији бива, јер, мислим да је потпуно логично било, да се прво, пошто је то подзаконски акт, тај Статут, који произилази из Устава, да је било нормално да се прво неки закон о надлежностима донесе, па да се онда.
Милош Максимовић: А да ли мислите да ће став Српске православне цркве и њени ставови, пресудно да утичу на гласање око војвођанског Статута.
Ненад Прокић: Па зато и кажем. Ако то не иде својим редом, и ако онда се умеша неко, ко по дефиницији, не би требало у то да се меша, онда то сигурно доноси до неке узбурканости, из које не произилазе увек добре ствари. Напротив, напротив. И онда чујемо, тако, разноразне изјаве које, као што је писан тај Статут, неписмено и конфузно, а проистекао из неписменог и конфузног Устава, који је писан за једнократну употребу, испада да је стварно, нећу сада да промовишем своју партију, да испада, да једини ми не мењамо мишљења свака два-три месеца о по неком питању, тако драматично. Онда би барем требало да се уздржимо од коментара ако не проучимо нешто. И сад је господин Марковић рекао да Јагодина, Ниш и Крагујевац, би такође хтели канцеларију у Бриселу. Па зашто, ако има Војводина, зашто не и они? Али, ја кажем господину Марковићу, када они буду имали толико деценија и толико година, традиције аутономије иза себе, да могу и они да имају ту. Али, мислим то су потпуно ствари, које људи говоре тако, а ништа, ништа о томе не размисле прво.
Милош Максимовић: Биће још прилике да разговарамо о овом Статуту Војводине, хвала Вам пуно што сте били гости Стања нације.
"Стање нације" – 10. 02. 2009. – Телевизија Б 92
