Хришћанска религија, које се брзо ширила према западним границама Римског Царства, имала је у време Диоклецијана неколико апостола који су мученичком смрћу умрли у Сингидунуму. Године 361. освојио га је цар Јулијан Апостата, на своме походу преко Сирмијума ( Сремске Митровице ) у Цариград, а 366. заседао је тамо концил који је под утицајем бискупа Урсација донео неколико важних закључака у корист аријевства, мада је цар Јовијан , рођен у Посавини (364), остао веран папској цркви. Као и други мезијски градови, и Сингидунум је за време најезде Хуна беспоштедно опустошен. Разарање су завршили Готи, Сармати и дачански Гепиди. Истина, цар Јустинијан је ове последње разбио и растерао, па је стара тврђава на Сави васкрсла у новом сјају; међутим , године 582. она је , као и јачи Сирмијум на левој обали Саве, пала под власт Авара и опоравила се тек кад су Приск и Коменциол са својим уједињеним трупама пошли преко Виминацијума у поход на Дакију и казнили немирне варваре (601).Од тога доба се име Сингидунум више не јавља; Срби који су у ВИИ веку почели да насељавају непрекидним ратовима опустошене крајеве око Саве, дали су тврђави назив "Бели град". Ово ново име у византијским аналима, у време Лава В Јерменина (813-820), јавља наизменично као Сингидон и Алба граеца. Мађари су град називали Нандор Фејервар (Фердинандов бели град), а Срби у касније доба Београд или Бели Град, а ово последње име, скраћено у Белград остало је до данашњег дана у употреби на Западу.
Под Стефаном Урошем ИИИ (1321-1331) Београд је изгледа, поново постао српски. Извесно је да је најмоћнији српски владар Душан ( 1331-1355), пошто је одбио један напад угарског краља Лудвика И, знатно проширио београдска утврђења. Кнез Лазар (1371-1389) боравио је тамо само повремено, а исто тако и његов син, који га је наследио после катастрофе на Косову, Стефан Лазревић (1389-1427). Београд је био последње чврсто упориште за за које је овај српски кнез - уствари већ слутанов вазал - пред продирањем Полумесеца везивао своје наде. Он је ојачао тврђаву у складу с напретком балистике, други бедем око града, са четири куле, снабдео је топовима које је одузео од Босанаца код Сребренице 1426, и једним јаким ланцем разапетим између две куле затворио дунавску кулу, у коју је сместио двадесет ратних бродова. У доњој тврђави налазио се арсенал, у једну утврђену кулу сместио је кнежевску ризницу, а у најјачу , Небојшу, велико звоно за узбуну. Овај побожни деспот је улепшао град једном стоном црквом, болницом и другим јавним зградама, а грађанима и дубровачким трговцима одобрио је привилегије, које су им олакшавале трговину. У то време је у Београду као гост нашао склониште последњи бугарски кнез, Стражимир, кога је протерао Бајазит. Ово је послужило српском владару као упозорење, па је покушао да се против сличне судбине, колико је могућно, осигура савезом са Угарском, с којим је закључио писмени уговор у Тати за време посете будимском двору.
Кад је 1427. умро Стефан Лазаревић, који је стално био у процепу између својих обавеза из поменутог Стефановог уговора, а по другима због тога што се није осећао довољно јак да задржи део Подунавља између Београда и своје смедеревске престонице, предао је тај део са Београдом Угарској у замену за неке области на Тиси и Дунаву. Према Цароставнику, једном изванредном истријском извору за оно време, предаја Београда је извршена уз видљиве знаке божанског гнева и гласно негодовање народа, за време ужасне временске непогоде. Краљ Жигмунд је одмах похитао према дуго жељеној и коначно добијеној српској тврђави и лично се ангажовао у њеном појачавању. Према најстаријим плановима Београда, куле Стефановог кружног бедема, као и оне на спољној линији, коју су Угри осигурали топовима, биле су избрађене слично Бранковићевим на Смедеревској тврђави, о којој говоримо у четвртој глави ове књиге.
Огорчен Бранковићевом двоструком игром, слутан Мурат је протерао срске посаде из Крушевца, Голупца и других утврђених градова Жигмунда; Ђорђе је узалудно тражио помоћ од његовог наследника Ладислава. Следеће године је изгубио своју престоницу, а 1440. је један турски талас птотутњао Моравском долином и устремио се на Београд, који ј бранио дубровачки Србин Јован Таловац. Тада је султан Мурат ИИ први путопседао дунавску тврђаву - која је од тих догађаја називана "бедем хришћанства" - али захваљујући храбрости угарско-српске посаде, снажаној ватри њених топова и благовременом открићу подземних радова које је био започео Али-бег Авранасовић, опсада се завршила неуспехом. Предање каже да је један од турских војних старешина, потурчењак који је у срцу остао хришћанин, послао комаданту тврђаве план напада причвршћен на једну стрелу и тако омогућио и уништење великог дела опсадника при повлачењу.
Целих 167 година је Полумесец из Београда слао своје крваве вихоре према Западу. Пре него што је тамо опет пободен крст, посетио га је лекар Едвард Браун, кога је на исток послао Лондонско медицинско друштво. Њему имамо да се захвалимо за један занимљив приказ Београда под старотурском владавином. О земљи и народу Србије Браун има најлепше мишљење. Када би та земља била само у рукама хришћана, она би несумњиво процветала и постала чувена; међутим, он резигнирано закључује да се, "како по свему изгледа, Београд никада више не може освојити". Врхови минарета на стотину џамија које је Београд, према Хаџи-Калфи, имао у ЏВИИ веку, његова раскошна купатила и друге монументалне грађевине, сјај султановог двора (сулатана је Браун касније срео у Лариси), и нарочито војно устројство Турског Царства толико су инпресионирали енглеског путника да уопште није могао да замисли неки напад на земље великог господара. Напротив, он се плашио да ће Полумесец, слично Риму, потчинити целу Европу, па чак и цео свет.
