Недавно је чувени економиста Штиглиц позвао заговорнике либералног капитализма и потпуне слободе тржишта да коригују своје ставове. Штиглицова теза била је да је немогуће држати се теорије о апсолутној слободи тржишта у време када цена нафте, сировине од које је светска привреда потпуно зависна, више није формирана у складу са тржишним условима. Наиме, током ове деценије велики привредни раст у Кини омогућио је овој великој економији, сиромашној у енергетским ресурсима, да значајно увећа њихову потрошњу и изађе у сусрет сваком повећању цене. Тако је започео вртоглави успон цене нафте. Заједно са нафтом значајно су повећане и остале цене. Последично, пала је вредност новца. Све то управо у време када је потрошња роба широке потрошње почела да расте после извесне депресије из последњих деценија 20. века. Дакле, велика потрошња и привредни раст поклопили су се са растом цена.
Иако се показао као способан да преживи, прилагоди се и реформише, капитализам је ипак заснован и на два крајње неегзактна фактора: на поверењу и очекивању. Чувени књижевник Марио Пузо је одавно упоредио инвестиције са шлагом. Уложена инвестиција рашири се и увећа на кредитима, заједничком ризику и очекивањима, баш као што умућен шлаг из мале масе ствара велику запремину. Кад на такво тржиште, у коме је још пре десетак година на једном долару било по седамнаест долара кредита, почне да утиче реалност и, наравно, држава као један сасвим нетржишни фактор, онда је за очекивати да велике и смеле финансијске конструкције под ветром стварности почну да се вртоглавом брзином руше. Држава која је подстицала банке у којима је имала капитал на ризичне послове и помагала кредитирање сиромашног становништва жељног да и оно купи куће, довела је до пада цена некретнина и великог пораста неотплаћивања кредита. И сада, када је дошло до краха, у постојбинама слободног тржишта јавила се потреба државе да се укључи и интервенише. Одатле замисао америчке администрације да са астрономских седам стотина милијарди долара стане у заштиту људског темеља америчке демократије, грађана припадника средњег слоја које је распад финансијских гиганата и слом банака довео у опасност да изгубивши хипотеке остану без целокупне имовине.
Ионако неуверени у велике идеје тржишта и идеале демократије, први људи САД и ЕУ нашли су се пред великим изазовом. Један економиста је приметио: "Капитализам без банкротства, то је вера без пакла". Спасавајући велике компаније од пропасти, држава је суштински у питање довела можда најважнији подстицај капитализма - страх од банкрота. И док просечни грађанин САД можда може да одахне, утешен како ће држава гарантовати његове кредите, забележено је да је управа једне велике корпорације, чија је пропаст допринела домино ефекту светске кризе, о начинима санације расправљала у најскупљем летовалишту у Сједињеним Државама!
Капитализам, свакако, неће пропасти, посебно обзиром на чињеницу да још увек не постоји алтернативан систем. Извесно је само да ће његов модел под притиском историјских околности поново бити измењен. Између пропасти Енрона (2002) и колапса Глобал Инсајта (2008) ваљда је сазрело време за промену. Западни либерални капитализам свакако неће узор наћи у државном капитализму НР Кине. Такав модел не само да је немогуће применити на еманципована и слободна друштва Европе и Америке, већ би он суштински означио глобални назадак.
Ипак, можда би мотив и некакав условни узор савремени капитализам могао да нађе у идеалима и концептима из својих почетака. Јефтину државу, мању бирократију и уређену привреду у којој очекивање и поверење могу да се ослоне на непоколебљиву снагу државе. Време ће дати одговор да ли су садашња настојања одлагање промена или почетак велике реформе. Има ли бољег разлога за реформу од највеће кризе после Другог светског рата? Невоља је само у томе, а ми смо у Србији бар ту логику искусили, што многи државници нису спремни да гледају у будућност у којој неће живети, баш као што постоје и они који попут Катилине, завереника против старе Римске републике, верују да у неким тренуцима запаљену кућу не треба гасити водом, већ рушевинама.
