По завршетку Бутмирског самита високи представник УН/ЕУ за БиХ Валентин Инцко дао је врло индикативну оцјену да ће „због пропалог покушаја да се договоре, босански лидери одговарати пред историјом“. Позивање на суд историје, баш као и позивање на божију правду, обично указује на немоћ да се нешто ријеши у догледно вријеме у овоземаљским оквирима. Обрнуто сразмјерно спектакуларној сценографији и високом рангу иностраних и домаћих актера овог скупа, организатори као да су се унапријед били помирили са никаквим резултатом. Са једне стране, знало се да радикални предлози међународних посредника (укидање ентитетског гласања, замјена Савјета министара класичном владом, увођење инокосног предсједника државе) представници РС не могу бити прихватити, јер би то практично значило самоукидање ентитета. Са друге стране, пак, предлагачи овог пута нису посегли за већ уобичајеним методама притисака, пријетњи, уцјена и завртња руку, а „бонска овлаштења“, која и актуелном високом представнику дају одријешене руке, нико није ни поменуо. У ваздуху је остало да виси питање шта је све то требало да значи.











