Српска Искра

Одбрана Веселина Шљиванчанина, пензионисаног пуковника некадашње Војске Југославије, који је у Хашком трибуналу осуђен прво на пет, а затим у жалбеном поступку на 17 година затвора, затражила је преиспитивање ове пресуде или алтернативни правни лек. Шта више, Шљиванчанинови адвокати Новак Лукић и Стефан Бургон, траже и да Савет безнедности УН стави под лупу жалбену пресуду Хашког трибунала.
Само једна тачка оптужнице, за коју су судије у другом степену гласале “крив је”, донела је Шљиванчанину три пута строжију казну.
- Захтев за преиспитивање пресуде који смо поднели у петак, први је корак у овом смислу, као и истраживања и проверавање доказа које су нам понудили бројни потенцијални сведоци који су нам се јавили од када је Жалбено веће изрекло своју пресуду – каже за “Ревију 92”, адвокат Новак Лукић, Шљиванчанинов бранилац. – Циљ овог захтева да је се Веселину Шљиванчанину да прилика да се жали против своје осуде по тачки 4 оптужнице, и то у складу са међународно признатим правилима којих Хашки трибунал мора да се придржава или да му се омогући ново суђење само по овој тачки.

О чему је, заправо, реч?
Главна оптужба тужилаштва је била да су Миле Мркшић и Мирослав Радић којима се судило заједно са Шљиванчнином, били припаднцици удруженог злочиначког подухвата. То значи, како се наводи у оптужењу, да да су они “...деловали заједно како би починили убиства и злостављали ратне заробљенике из Вуковарске болнице”. Претресно веће је, међутим, закључило да нема директних доказа да је тај подухват постојао.
Пензионисани пуковник бивше ЈНА ј ослобође оптужни и да је учесовао у наредби Милета Мркшића да се повуку све снаге које су чувале заробљенике на Овчари.
“Убиство је почињено током ноћи, након повлачења све војне полиције ЈНА са Овчаре, на основу наређења Милета Мркића“ – наведено је у првостепеној пресуди. – „Тим наређењем Веселин Шљиванчанин нужно је престао бити одговоран за безбедност ратних заробљеника и престала су његова командна овлашћења над војном полицијом која је пружала обезбеђење“.

О овом догађају, међутим, жалбено веће је имало сасвим супротно мишљење које је повећало Шљиванчанину казну за чак 12 година. Петоро судија је, како је навело у пресуди, “приметило да претресно веће није изнело констатацију или извело закључак о томе када је, и да ли је Шљиванчанин сазнао за наређење о повлачењу припадника ЈНА током ноћи 20. новембра, 1991. године.”

“Међутим, једини разуман закључак који се може извести је да је Миле Мркшић рекао Веселину Шљиванчанину током састанка по повратку у Негославце те ноћи, да је он повукао припаднике ЈНА који су штитили ратне заробљенике на Овчари“ – закључило је жалбено веће у својој пресуди. - „...једини разуман закључак је да је Шљиванчанин, сазнавши за наређење о повлачењу војника, схватио да је постало вероватно да е ратни заробљеници на Овчари бити лишени живота...“.

- Стављајући на страну то што је Шљиванчанин жртва неправде која је проистекла из пресуде Жалбеног већа први наш аргумент је кршење његовог права да се жали против своје осуде, зато што ју је изрекло жалбено, а не судско веће, и зато што у међународном суду не постоји више тело од Жалбеног већа – објашњава адвокат Лукић.- У складу са стандардима Уједињених нација, тачније Међународним пактом о грађанским и политичким правима који је ратификовало 165 држава, свако ко је осуђен за кривично дело, без озира да ли је то на суђењу или у жалбеном поступку, има право да такву осуду преиспита виши суд.

А када је Жалбено веће осудило Шљиванчанина, према Лукићевм речима, није ни поменуло да то право постоји. Једини које то поменуо био је судија Покар који је у свом издвојеном мишљењу рекао да жалбено веће није овлашћено да изриче осуде у жабеном поступку.


Околности

Није истражено
- Веома је важно и то што је пресуда Жалбеног већа довела до неправде зато што су околности које је оно искористило да огласи Шљиванчанина кривим за убиство заробљеника кроз пропуштање да их заштити, биле неистражене од судског већа, нити су их стране у поступку, укључујући и само тужилштво износиле на суђењу – истиче адвокат Лукић.
Тако, упркос томе, према пресуди Жалбеног већа, Шљиванчанин је био обавештен да је његов командант издато наређење да се повуче обезбеђење заробљеника, као и да је Шљуванчанин могао да их заштити, без обзира што уопште није био на месту злочина и што није имао никакво формално овлашћење над војном полицијом која их је чувала.