Српска Искра

Мистерије живота и рада Јосипа Броза Тита, и три деценије након његове смрти, голица пажњу овдашње и светске јавности. Прошлог месеца “Највећи сина народа и народности”, опет је био у жижи интересовања на Балкану, када је као “гром из ведра неба”, из издавачке делатности Компаније „Новости“ изашла књига “Титов дневник”, новинара и публицисте Пера Симића. Реч је о јединственим и аутентичним белешкама, писаним, за Југославију преломне 1950. године.

Аутора овог сензационалног штива, које је већ бестселер, затекли смо на Сајму књига, како потписује своје књиге, заинтересованим читаоцима.
- Тито није прошлост, већ садашњост, а могло би се рећи да и је жива историја. Он је иза себе оставио много непознаница, Једна од највећих енигми из његовог живота је где је био и шта је радио у периоду када одлази са српског на руски фронт, па до његовог повратака у Југославију. То је период око шест година. Друга мистерија је чиме се бавио у својим скривеним московским годинама од 1935., до 1939. године, када постаје Стаљинов фаворит за Секретара КПЈ. Остаје мистерија шта се у ствари дешавало током Другог светског рата, а да то није она историја коју смо учили пола века у социјалистичким уџбеницима. Треба наћи одоговоре на питања - колико је то у ствари отаџбински или грађански рат? Много недоумица постоји и око његовог разлаза са иделошким оцем Јосифом Висарионовичем Стаљином. Како је остао на власти након резолуције Инфобироа и како је нашао заштиту од Сједињених Америчких Држава? Ово је довољно тема да се о Титу праве томови књга. А, при том треба приметити да га после смрти прати глорификација или негација. - објашњава Симић, који само истаживање о Титу назива “вирусом”, који се не сме и не треба излечити. Чак ни залечити.
Према његовим речима, сама технологија управљања државом, превазилази идеологију којој је Тито служио, и којој је веровао. Ту матрицу освајања и чувања власти, Симић смешта у ризницу политичког управљања.
- Свакако, Тито је један од најумешнијих политичара 20. века, али не тако успешан државник, пошто му се земља коју је стварао и обликовао, распала, практично чим је отишао са њеног чела. Током своје владавине, увек је, у сваком послу имао више опција. Тако, постоје више мотива за писање овог дневника, који је чак 58 година био скривен на дну старог, зеленог ковчега, у такозваном Титовом личном фонду - прича наш саговорник.
Самом Симићу било је јако чудно, да поред свих истраживача, хроничара, новинара, оперативе које је служила Тита, остане непримећено да је овај водио личне белешке. Клупко је почело да се одмотава када је материјал са личним фондом, прошле године из Титовог архива, који је годинама чуван у депоима Музеја 25 мај, данас Музеја историје Југославије, и прослеђен у Архив Југославије. Након вишемесечног трагања по чланским картама ловачких, риболовачких удружења, диплома, похвала и повеља у руке овог неуморног истаживача су дошла два роковника. Један класичан у кожном повезу, а други са грбом бивше “велике државе“, а на коме је пише председник Министарског савета, министар народне одбране.
- У нотесима, на 45 страна, изузетно лошим рукописом, са пуно граматичких грешака наслућивао се неки записник, дневник. Месец дана ми је требало да све дешифрујем. Језик је врло специфичан. Мешавина кајкавског, штокавског, са огромном количином русизама. Зарекао сам се самом себи да ни једна реч неће остати недешфрована. И тек када сам успео да протумачим сваку реч дневника, почео сам да истажујем садржај. Утврђивао сам и поредио датуме. Увек, у сваком новом читању сам знао да откријем неку нову ствар - открива нам Симић.
На основу читања, долази се до закључка да су се Тито и Стаљин историјски разишли не 1948. године, како се мисли, већ 1949. године.
- Све до 1949.године, Тито је веровао, а тако је и завршио реферат на Петом конгресу Комунистичке партје, да је по среди неспоразум. Тито је био запањен, када је у првом писму видео да му вођа СССР и светске револуције замера да је скренуо са Стаљинистичког пута. Са правом је био изненађен, пошто је у целом комунистичком свету, после Стаљина, важио за највећег стаљинсту. Први је човек после Лењина, који је извео револуцију, довео на власт комунисте и успоставио поредак. То му је давало легитимитет за разлику од других европских држава где су Руси на тенковима довели комунизам - објашњава Симић.
Тито није остао на реторици. Иако је прошла резолуција Инфобироа, Тито организује другу нацинализацију, далеко суровију, да би доказао да је он доследан на идеји државног власништва. Извршен је навејећи притисак на сељаке да уђу у сеоске радне задрге, далеко већи, него што је то било на крају рата. Чак десет пута више њих је укључено. Ова репресија, је потврђивала да је на правом путу. То је све трајало до 1950. године, када је прорадио инстикт самоодржања, када је постало јасно да је дошло до сукоба личности који су сличног карактера.
- Стаљин није Титу није остављао никакву могућност да попусти, већ само да клекне и да се преда. Тито би на све пристао, сем на такав услов. У једном тренутку води се мишљу да са војском, интелигенцијом и студентима напусти земљу и да “сачекају повољан тренутак”. С обзиром на нове околности, Тито је наравно тражио решење на другој страни. Америка је једва чекала да награди првог дисидента, првог јеретка, иза комунистичке завесе. И да пошаљу поруку онима који остају иза завесе, како ће добро проћи, ако откажу послушност Москви. Ишло се у сусрет савезницима.
Према Симићевим речима, Тито није имао начина да сачува економски поредак и почне озбиљан опоравак без америчке помоћи. Америка овим потезом показује како је победила у првој рунди Хладног рата. Због овога, Америка је праштала Титу многе ствари.
- Испипавање пулса Америке и Југославије трајало је од 1949. до 1950. године. Кроз Титов кабинет пролазиле су бројне делегације Американаца, а најчешћи гост је био амбасадор Џорџ Ален. Када су се створиле прве могућности да се постигне договор, Тито почиње да води дневник, а завршава га када је Милован Ђилас успео у Лондону да сондира терен, за добијање наоружања. То је врхунац савезништва. Пре тога је само се причало о храни која је неопходна за војску. Постојала је шифра “Суша”, а то је значило војни споразум - закључује један од набољих познавала животног пута Јосипа Броза.
Из дневника може се видети и да је Титу било стало до савезништва са Американцима. То најбоље илуструје цитат у коме он одлучује да поред свих председничких дужности, и омиљеног му лова, одваја четири сата дневно да учи енглески језик. Часове узима од најбољег стручњака из Министарства иностраних послова Пијаничког. Већ после неколико дана, “проговорио” је на енглеском у једном пропагандном фиму.
Дневник завршава када код њега долази Перкинс, шеф америчке војне мисије. То је завршни аражман савеништва. Ајзенхауер, који је Перкинсов лични пријатељ, долази на чело Америке, А Југославија добија војну помоћ.
Како нам је на крају разговора рекао Симић, Тито је још неисцрпан резервоар за истаживаче и да ће тек изненадити јавност.