Од 16. до 21. октобра 2008. године, у знак прославе 100-годишњице Народне одбране, у више градова у Србији биће одржане свечане академије и округли столови на тему „Народна одбрана данас – Српско питање у Отаџбини и Расејању“. Централна прослава 100 година од оснивања Народне одбране, која ће у суботу, 11. октобра бити уприличена у манастиру Нова Грачаница крај Чикага, на овај начин биће продужена и кроз више програма у Србији.
Најпре ће у четвртак, 16. октобра у храму Светог Марка у Београду у 12 часова бити одслужен Помен свим преминулим оснивачима и члановима Народне одбране. Парастос ће служити Његово Преосвештенство викарни Епископ Хвостански г. Атанасије Ракита. Овим поводом биће положени и венци на гробове и споменике прослављених српских војсковођа, првог председника Народне одбране, ђенерала Божидара Јанковића, и почасног председника Народне одбране, војводе Степе Степановића. Централна прослава у Отаџбини биће одржана исте вечери на Универзитету у Београду, у амфитеатру Машинског факултета у 20 часова. У програму ће учествовати: Његово Преосвештенство Епископ Будимљанско-никшићки г. Јоаникије, Срђан Срећковић, министар за дијаспору у Влади Републике Србије, Славко Пановић, председник Српске народне одбране у Америци, Драган Ћирић, председник Српске народне одбране у Канади, Срђа Трифковић, доктор историјских наука и политички аналитичар, Бошко Обрадовић, секретар Управног одбора Српског сабора Двери, и Бранимир Нешић, главни и одговорни уредник часописа „Двери српске“.
После централне прославе у Београду следе и трибине у Чачку (17. октобра), Краљеву (20. октобра) и Прокупљу (21. октобра). Лидери Српске народне одбране у Америци и Канади биће гости и на више локалних и регионалних телевизија (Београд, Ниш, Чачак, Краљево…), а у оквиру телевизијске продукције „Двери српске“, која се емитује на преко 20 телевизија у Србији, овој теми биће посвећена посебна емисија.
Кратак историјат Народне одбране
Ове године се навршава столеће од оснивања Народне одбране, организације коју је историчар Милорад Екмечић назвао „националном институцијом, која по свеобухватности, интензитету утицаја на обичног човека и територијалној распрострањености раније није постојала у јужнословенском свету“ (Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918, Просвета, Београд, 1989, стр. 494-497).
На јесен 1908. године, рушећи међународне уговоре, Аустроугарска врши Анексију Босне и Херцеговине. Као велика сила тога доба, код које се већ примећују знаци опадања и пропасти, Аустроугарска настоји да окупира и под своју власт пригрли нове територије на Балкану. То је разлог због кога Срби излазе на улице и формирају организацију за прикупљање добровољаца и добровољних прилога за случај рата против Аустроугарске, чију Анексију Босне и Херцеговине виде као корак ка окупацији Србије.
На основу историјских извора констатовано је да је Народна одбрана настала на иницијативу књижевника Бранислава Нушића, ђенерала Божидара Јанковића и једног круга београдских интелектуалаца сабраних око Стојана Новаковића, као акт немирења и реакције на Анексију. Дан после објављивања Анексије по новинама, 6. октобра 1908. године, на позив листа „Политика“, почеле су свенародне демонстрације широм Србије, а најпре у Београду, где је тога дана на улице изашла једна четвртина становништа главног града. За месец дана организација се проширила по Србији и формирала преко 200 својих одбора и још толико пододбора. Не зна се тачно колико је „Народна одбрана“ окупила чланова у све своје подружне организације, а претпоставке се крећу између 150.000 и 300.000. На челу Одбране нашао се ђенерал Божидар Јанковић, коју годину касније чувени командант Треће српске армије која је 1912. ослободила Косово.
Народна одбрана у времену пре Првог светског рата делује у два правца: један је уписивање добровољаца и прикупљање материјалних прилога за припрему војног одговора на Анексију, а други је културно-просветни рад на подизању српске националне свести и повезивању српског народа. После Првог светског рата Народна одбрана обнавља свој рад као организација са културним програмом који прати државна кретања, а почасни и доживотни председник постаје прослављени српски војвода Степа Степановић, док у њене редове улазе највиђенији људи тога времена. Припадници Народне одбране у току Другог светског рата у великом броју нашли су се на антикомунистичкој страни и у редовима ђенерала Драже Михаиловића. Ово се посебно односи на последњег председника Народне одбране у Отаџбини, чувеног четничког војводу Илију Трифуновића Бирчанина, који је све до своје смрти 1943. године био један од најповерљивијих људи ђенерала Михаиловића. Са његовом смрћу престаје историја Народне одбране у Отаџбини.
То није крај ове драгоцене идеје и историјског искуства српског народа. Наиме, још пред Први светски рат у Америци настаје Српска народна одбрана на иницијативу великог српског научника Михаила Пупина, који ће бити и први председник ове организације. Године 1942. организација обнавља рад на предлог Јована Дучића, потом се шири и на Канаду, Аустралију и Европу, и траје до данас. Тако је преношењем у српску емиграцију ова велика идеја сачувана и живи и у наше време, као најстарија српска организација на свету.
До данас је недовољно истражена богата историја једне од најважнијих српских организација свих времена, „која је извршила духовну мобилизацију целог народа за крупне догађаје који ће се одиграти од 1912. до 1918. године“ (Илија Трифуновић – Бирчанин).
У тренутку када пуни 100 година, време је да се врати у Отаџбину. Историјске околности српског народа крајем прве деценије 21. века веома су сличне оним из 1908. године, у којима је формирана Народна одбрана. Њена мисија није завршена све док постоји српски народ. Посебно данас, њено ново организовање у Отаџбини је актуелније него икад.
