Kнез Павле Карађорђевић најистакнутија је персонификација оног српског грађанског демократизма који је преко искреног југословенства следио основни европски етнојезички принцип национа. Наднационално југословенство за све њихове политичке структуре овог круга имало је свој виши национални израз у немачком бизмаркизму и италијанском рирозђименту. Али као ни други српски демократи, чак и они око Српског културног круга проф. Слободана Јовановића, ни кнез није видео систематски наступ хрватских сепаратиста, који су користећи се српским југословениствујућим заносима, који су Југославију поткопавали: и уз помоћ ватиканско-хрватских прозелита и уз помоћ Стаљинове Коминтерне, која је – запљуснута овим обманама – на српску позицију у држави гледала као на „великосрпску хегемонију“.
Нису ни слутили да су Хрвати тиме кренули путем разбијања њеног државног и друштвено-политичког система, још мање да ће они на оквир Бановине гледати као на прву етапу на путу стварања своје националне државе. Оквир Бановине, иако је обухватао више од трећине православних подручја на српском западу, био је за њих „природно и логично решење“. Мачекова ХСС одмах је Бановину стала користити за различите облике шиканирања Срба „заточених“ у њеним границама, док су усташе дивљале. Њен оквир послужиће Павелићу да створи своју Независну Државу Хрватску, која је за разлику од Бановине укључивала и Босну и Херцеговину. На тој основи Тито је на АВНОЈ-у наметнуо федералну Хрватску и дозволио апсолутизацију њене посебности на српски рачун. то је био један од узрочника распада „Титове Југославије“, за шта је највише заслужан њен стваралац.
Без обзира на велики промашај у државној политици из 1939, кнез Павле је истакнута историјска личност, интелектуалац који је зрачио својим културним, нарочито уметничким својствима. Свој политички промашај из 1939. кнез – намесник је покушао да исправи 25. марта 1941. године, када је прихватајући Тројни пакт зауставио хитлеровске планове уперене против Југославије. Фирер је у југословенском случају прихватио компромис који је државу извлачио из војничког ангажовања на страни Осовине.
Међутим, Тројни пакт са Хитлером покренуо је против кнеза Павла лавину екскомуникација, међу којима је најоштрија била Черчилова. Британски премијер је поводом демонстрација 27. марта 1941. године рекао да је „Југославија пронашла душу не видећи да су то урадили Срби, а кнеза је протерао у Кенију. Протерао је најевропејскијег Србина, поштованог у свим културним круговима Европе. Да је прихваћен кнезов политички реализам од 25. марта 1941. веровати је да би Југославија преживела рат – у његовој заветрини сачекала његов крај. Вероватно не би било ни хрватског геноцида над Србима.
Оцењујући историјску улогу кнеза Павла Карађорђевића из угла данашњег суморног епилога стогодишњег процеса, мој став је да овај човек припада великанима југословенства, и да га треба и судски рехабилитовати.
