Пошто се предлагачима новог Статута Војводинe догодила јавна расправа – тј. управо оно што су желели да избегну – у виду спонтане лавине чланака, трибина, саопштења и правних анализа на тему предложеног Статута, уследило је затишје. Шира јавност тачно не зна шта се тренутно дешава са предлогом новог Статута, тј. шта га је задесило на путу до Народне скупштине. Једна струја његових предлагача најављује да ће бити направљене неке „козметичке измене“, које затим треба да се потврде у Покрајинској скупштини, а затим и у Народној скупштини Србије. Друга струја, пак, тврди да се документ као такав нипошто не може мењати, да они за то неће гласати, и да мора да иде пред Народну скупштину овакав какав јесте, или ће, у супротном, да буду врло љути и разочарани – али ипак не толико да напусте владајућу коалицију. Трећа струја, чини се, покушава да спасе што се спасти може, и да са што мање промена и трвења, а што већим консензусом унутар владајућег блока ипак некако довоза Статут до републичке скупштине. А чини се да постоји и четврта струја, која се у почетку надала да ће Статут некако да прође без већих гибања, што неприметније, а која би сада радије да он некако нестане, тј. да се цела ствар некако смуља у било ком правцу, али са што мање политичке штете.
У међувремену је стигла и велика светска економска криза и Ватикан је очито закључио да постоји потреба за новим приступом онима који су постали неосетљиви на веру из разних разлога 
