Србија сње ових дана налази на удару вируса: биолошких, економских, политичких. А то је тежак коктел и за далеко јаче организме.
Старији грађанин Ниша који је пре неки дан умро од компликација изазваних вирусом грипа Х1Н1, у народу познатијег као „мексички“ или „свињски“, био је пета жртва ове пандемијске болести. Његова смрт (да не улазимо у хладне, клиничке детаље) пала је у исто време када је Србија договарала коначни облик споразума са Међународним монетарним фондом, и пристала на то да пензије буду замрзнуте до 2011. године, и, шта више, цео систем додељивања пензија, реформисан. Сад, ММФ је пристао да лепши пол буде мало фаворизован у односу на мушкарце па да иде у пензију пет година раније, тамо око 60 - те, ако је доживи. Но, све се некако чини да пензионерској популацији Србије која у већини случајева (пре)живи са око 10 000 динара или 105 евра, са овом тачком договора између државе нам и ММФ – а, никакви вируси нису потребни за истребљење. Разуме се, не можемо само кривити владе, и међународне финансијске институције – свет је већ дуже време захваћен вирусом глобалне економске кризе, и мада имамо право да будемо љути на богате и дрчне који су га и произвели, наша љутња мало помаже. Како год било, живимо време „вируса“, што биолошких, што економских, али и политичких. Ипак, једно светло на крају овог нашег тунела, чини се да се назире. Разуме се, морамо сачекати да видимо је ли то одиста светло које најављује крај мрачног дела пута, или је само заводљива слика сирена иза које се налазе оштре и опасне хриди.
Да почнемо са оним ружнијим делом приче.
Дакле, ових дана све личи на оне злослутне бибилијске прогнозе: болести, глад, недостатак материјалних средстава и растућа беда, сумњиви политички потези који могу довести до нових сецесија, ратова... С једне стране, чувени грип нас је сустигао. Занимљиво, али тзв. птичји грип, кудикамо опаснији, заобишао нас је. Не и свињски, или, како неки префињенији међу нама воле да кажу, мексички. Ваљда су заборавили на то да је својевремено Србија нарасла и своју привреду нагојила тргујући управо свињама. Мучни тромесечни пут од својих каљавих села до тржница Пеште и Беча, прелазили су српски сељаци ходајући уз своја стада, ноћивајући по „грчким кафанама“, српским мотелима 19. столећа, трпећи буве, вашке, и мислећи само о златницима и лепотама које ће из тог великог света донети у своја насеља. Бидермајер столице, Херенди порцелан и дипломе великих универзитета стигли су у Србију трампљени најпре за свиње а тек потом за новце...
Сада имамо „свињски“ грип. Као и остатак планете. И пет жртава. У Украјини их је чак 135 умрлих од овог грипа, а 871 000 је инфицирана! Али упркос томе што медији недељама као прву вест имају поменути грип, нарочито они који марљиво раде на томе да направе добар имиџ овој Влади, грађани нису стекли утисак да је Влада припремљена за ову пошаст.
Рецимо, тек сада се ради на куповини вакцине, а ни епидемија није проглашена. Од како је формирано Координационо тело Владе за праћење пандемије свињског грипа, у мају ове године, ово је први пут да се озбиљно говори о могућности потпуног затварања одбаништа, школа, многих других јавних установа, забране масовног окупљања. Разумљиво је зашто ова одлука није донета до сада – превелики је то економски губитак, а ни медицински није оправдано, јер грип тиме неће бити потпуно заустављен. Влада је, уосталом, многе заштитне мере већ предузела.
Ипак, грађани су збуњени због окаснелих преговора о набавци вакцине. Примера ради, у Немачкој је вакцинисање већ почело, а са њиме и дебата о томе да ли припадници полиције, војске и министарстава те државе примају боље вакцине од обичних грађана! Такође, у Словенији су још летос наручили 1,3 милиона доза вакцине! А ми тек почињемо преговоре! Јавиле су се и сумње у „Торлак“, што је опет отворило питање судбине ове важне установе, које су сви политичари у Србији до сада некако потискивали. Јер, „Торлак“, као једна од тридесетак компанија у свету које се баве производњом вакцина, у мају ове године је требало да добије од Светске здравствене организације 1,2 милиона долара како би кренуо у производњу вакцине. Шта је са тиме било, Министарство здравља још није објаснило, али је најавило увоз вакцине. Опет, касно... Упркос упозорењима епидемиолога да се може рачунати и са другим таласом пошасти, на пролеће... Уопште узев, грађани су забринути, јер им све делује нејасно, док с друге стране, имају пример многих земаља у Европи и непосредном суседству, које су у танчине разрадиле систем одговора на пандемију. Мало помаже готово демогаошки скројено упозорење Томице Милосављевића, министра здравља, да ће сви који не желе да приме вакцину морати да потпишу документ у коме стоји да је непримање вакцине њихов лични избор. Панику је погоршала додатна изјава Милосављевића да ће и они који се вакцинишу морати да потпишу папире који доказују да је све урађено са пуном свешћу и одговорношћу примаоца, а што је уплашена чаршија схватила као доказ да је вест да вакцине које би требало да стигну нису исправне, тачна... Просто речено, проблем је у томе што све што је држава предузела, личи на окаснелу и недовољно смислену реакцију. Уосталом, медији, нарочито они ревносни у послу одбране Владе, већ недељама убеђују људе да треба да купују заштитне маске. Истовременом, тих маски нема на тржишту. Свакако не у малим местима. А и, што рече једна незапослена мајка двоје деце, маска вреди само неколико сати и после мораш купити нову, а пара нема. И ко онда да се не осети јадно, напуштено и угрожено?
Јер, ових смо дана на удару свакаквих вируса.
Рецимо, вирус најновије економске кризе само је погоршао вишегодишње стање „пацијента“. Баш као што вирус свињског грипа чини: код здравих погоди, али не превише, а код оних који већ имају проблеме, направи силне компликације, по правилу, смртоносне. Није ни чудо што је народ већ направио виц о грипу, пензионерима и ММФ. Елем, ако вас не убије грип, правила ММФ-а, иначе никад блага и повољна за слабе и сиромашне, сигурно хоће. Ваљда се плаше људи како ће враћати толике позајмљене милијарде, од којих ће, ипак,мањи део ићи на развој привреде и раст запослености а већи на буџет. Поготову што ММФ намеће врло дугачак радни и животни стаж за одлазак у пензију, што значи и мање запослених младих људи. Тако, наиме, резонује просечан свет. Јер, није потребно много памети да се закључи да са оваквом кризом, отварање нових радних места, на којима би се запослили они што јесу будућност сваке па и наше земље, није очекивано. Уосталом, није ли право питање, и када је о економској кризи реч, зашто нисмо боље улагали паре од приватизације, и зашто нисмо у последњих девет година чинили далеко боље економске потезе? Зар не би далеко лакше сада пребродили све ово, да смо рецимо, само боље управљали убирањем пореза на имовину до сада? Влада тек сада најављује нове мере и бољу примену закона о наплати пореза, али зашто се чекало оволико, нарочито када су у питању веома имућни становници ове државе?
Млади, наравно, чекају визну либерализацију као „ману“ с неба. Неко је пустио „буву“ да ће на Светог Николу, Европска Унија честитати Србији најслављенију славу обарањем шенгенског визног режима. Ма шта визе, моћи ћемо да до краја године испоставимо Бриселу кандидатуру за чланство у ЕУ! Али, да ли је „бели шенген“ заиста то светло на крају тунела, тако дуго очекивано, или још само једна заводљива шљокица која само из далека личи на богатство могућности? Или ће се тек онда видети колико смо изгубили лошом економском политиком и пензионим правилима ММФ-а? Јер, нема већег губитка од губитка паметног човека.
Корени
