Има народа који свом барјаку одају почаст увек и у свакој прилици и оних које га багателишу као да је реч о декору за какву лошију позоришну представу. А где смо ту ми? Како се поданици Србије односе према својим државним, али и националним обележјима Међу тим заставама и у том шареном букету, има и наших, јер у тој улици, уз Министарство иностраних послова, налазе се и Влада Србије, Министарство војске, Министарство унутрашњих послова, тужни остаци Генералштаба, Привредна комора, Завод за статистику...
Те заставе зором се подижу на јарболе, а у сутон спуштају уз церемонију којом се исказује почаст обележју земље. Тако би бар требало да буде... зато што су заставе, уз грб и химну, неизоставне инсигнације сваке суверене државе, а однос према њима је мерило угледа те земље, и у свету, и међу њеним поданицима. Уз име, ова обележја су јој нешто као презиме.
Свака блеса блене у небеса
Свакодневно пролазим Улицом кнеза Милоша: препречила ми се између куће и посла, не могу је заобићи. И гледам заставе... Лепота! Свака част осталима, али наша ми је, некако, најлепша и најмилија.
Али, понекад се и постидим, дође ми у земљу да пропаднем. Јер, они инострани барјаци вијоре се блештаво чисти, уштиркани и пропеглани, док наши, догоди се понекад, висе с јарбола као лоше опране и неоцеђене кухињске крпе.
Дошло ми је безброј пута да покуцам на двери Владе Србије и да питам откуда таква небрига, па и да припретим, ако затреба! Јер, на пример, кад су ономад неки подражаваоци Ендија Ворхола покушали да штампају америчку заставу на тоалет-папиру, могли су на сопственој кожи да осете сву жестину репресије увређене демократије. Опет, када су исти ти Американци искројили купаће гаће и костиме по узору на сопствену заставу, решавајући, узгред, на генијалан начин проблем “предњице” и “задњице”, наменили су их с поносом својој репрезентацији у пливању, једној од најбољих у свету.
Кад оно демонстранти у свом немоћном бесу спаљују заставу нечије државе, то има значење колективне шамарчине, рукавице бачене у лице читаве нације: да им опсују матер, лакше би поднели и брже преболели. Јер, обешчастити заставу најтежа је увреда... и врло кажњиво кривично дело!
А и код нас, исто. Одувек. Нису тек тако барјактари у нашој народној епици највећи јунаци. И заставници у нашој војсци били су најискуснији међу “кадром”, прекаљени у војничком послу. Уза то и најчаснији људи. Јер за заставу се, кад је требало или морало, полагао и живот. Губитак барјака означавао је почетак пораза, па се око њега одувек водио најљући бој.
Као дете с дивљењем сам загледао репродукцију уметничке слике “Таковски устанак”, на којој књаз Милош Обреновић, под разгранатим храстом и развијореним стегом крсташем Орловића Павла, узбуњује по други пут Србље против Турака. На тој слици Паје Јовановића застава је највећа и налази се у средини, јер цела композиција осмишљена је тако да код сваког посматрача изазове узвишено родољубље.
Са сличним осећањем гледао сам чика Мићу, пензионисаног полицајца и педесетих година прошлог века хаузмајстора зграде у Доситејевој 38, у Београду, испод порте цркве светог Александра Невског, како уочи државних празника поносно износи на улицу климаве молерске мердевине и дрхтавом руком, нежно и пажљиво, у оно специјално постоље побада државну и партијску заставу (а у хаустор качи Слику у свечаном раму). Можда зато што смо сви ми веровали да је то некакав тајни партијски задатак, задужење које се поверава само одабраним, већ сам тај чин, цео ритуал баратања барјацима, био је за њега празник пре празника.
А данас...
Наши нови барјактари
Када сам коначно телефоном позвао службу Владе Србије за односе с јавношћу и упитао ко им пере заставе, наишао сам на мук, а затим добио љубазан али збуњујући одговор - у једној реченици: “Стварно немамо појма, мада... и нас то занима?!”
Истог дана обавестили су ме да је овај изузетан и деликатан посао поверен “домаћину зграде”. Реч је, иначе, о институцији која постоји у сваком службеном здању државе Србије. Уз то, омогућен ми је разговор с домаћинима зграде Владе Србије, разговорљивим и врло срдачним Дарком Лазићем (нисмо никакав род!) и Бранком Обрадовићем, који су једно пре подне прозалудничили са чудним и радозналим гостима.
- За све “државне” зграде задужена је Управа за заједничке послове - каже Дарко Лазић, кога овде сви познају као Лазу. - Она именује руководиоца те службе, а реч је о грађевинском инжењеру Љуби Манојловићу, који на располагању има сијасет мајстора свих струка. Нас двојица смо, опет, “домаћини зграде” које је поставио Генерални секретаријат Владе Србије, јер је постојала потреба да се неко посебно стара само о овом здању.
Брзоплето сам помислио да нам је Влада помало размажена кад има сопствене “хаузмајсторе”, али су ме моји домаћини одмах разуверили подсећајући ме да је достојанствено старо здање током бомбардовања претрпело веома тешка оштећења и да дунђери из њега практично још нису изашли.
- А наш најважнији задатак је да ускладимо рад мајстора и органа Владе - рекао је Бане. - Тек да не сметају једни другима. Јер, живот тече даље... а посла имају преко главе и једни и други.
Реч по реч, дошли смо и до застава, јер је њихово истицање и одржавање у опису посла домаћина зграде. Испоставило се да их у, на и око здања Владе Србије има педесетак: тачан број веома је тешко утврдити чак и уз помоћ књиге инвентара и реверса, јер су Лаза и Бане устројили правило да се свака од њих после три прања има “расходовати”! Ово је сасвим у духу слова закона који налаже да се оштећене или изгледом неподобне заставе морају повући из употребе!
Али, кад се “расходују”, барјаци се не бацају нити претварају у крпе за брисање прашине, већ се одлажу и складиште у посебној просторији у подруму, где их се накупило чак неколико стотина?!
- Застава се не може једноставно бацити - објаснио је Бане. - А законом није предвиђен поступак у случају њеног повлачења из употребе, па и даље чувамо чак и оне старе стегове са петокраком. Уосталом, као и фотографије Јосипа Броза које су некада висиле у просторијама и салама Владе.
Уз такав пијетет према заставама које више нису у употреби, сваког би занимало да ли је кажњиво кад распилављени сватови на јарбол уз заставу натакну јабуку, обмотају га при врху пешкиром, искористе га успут као ражањ за прасенце и витлају њиме улицама у нагизданој трубећој поворци?! Или кад оно поднапити навијач и вајни “патриота” барјак користи као кишну кабаницу, а мотку као “васпитну палицу” у обрачуну с навијачима супарничког тима или злосрећним полицајцима?! Јер, ако ћемо поштено, спаљивање је, ипак, мање увредљиво...
Одговор нисам пронашао ни у одговарајућем Закону, сем ако сличне злоупотребе државне заставе нису регулисане на другачији начин, неким другим законом или уредбом.
Свеједно, грађанима никакав закон не брани да државну или народну заставу истакну на видном месту када за то има разлога и не вређа то знамење или туђа осећања, нити да је држе у кући, ако то желе.
Патриотска вешерница
Заставе које се вијоре поред куполе здања Владе Србије, њих четири, највеће су међу стандардним барјацима: свака је величине дванаест квадратних метара (димензија 4 х 3 метра). Израђују се у Крњачи од специјалног материјала за једра који се тка у Израелу, а наводно најбоље подноси загушујући велеградски смог; цена им је око осам хиљада динара. Јарболи на које су пободене израђени су у Ваљеву, и то од хромираног челика, али уз атест, јер морају да издрже ударе чувене београдске кошаве. Они који стоје усправно разликују се конструкцијски од искошеног.
Остали барјаци су од свиле и сразмерно мањи, у зависности од тога где стоје и чему служе. Најмањи, па, дакле, и најјевтинији, кошта око хиљаду петсто динара. (Цене спомињем јер су ме Бане и Лаза уверили да Влада Србије није претерано имућна и да дели судбину својих грађана, па строго води рачуна о свим расходима.)
- Зими, када су временски услови најлошији, скидамо их већ после месец дана и шаљемо у специјализовани сервис за прање - рекао је Лаза. - С јесени и на пролеће, вијоре се два месеца пре него што их скинемо, а лети издрже и по три месеца. Својевремено смо намеравали да их перемо код нас, у подруму, али за то би нам биле потребне специјалне и веома скупе машине, па смо све препустили професионалцима... да не спомињем име фирме, да не испадне да их рекламирамо.
Ко зна и обрати пажњу може да примети да јарболи на здању Владе нису “копља”, са шиљком на врху. Ово је изнуђено решење јер застава на ветру може да се набоде на такав врх и да се поцепа.
- Свеједно, често се догађа да сврате грађани и пријаве да се застава закачила или обмотала око јарбола - веле наши домаћини. - То се најчешће догађа празником или викендом, када се не ради, мада је зграда покривена дежурством двадесет четири часа дневно.
После смо у “Историјској сали” на четвртом спрату могли да одамо почаст свим заставама Србије, од оне Карађорђеве из 1804. године, преко барјака регуларне устаничке војске из 1809, заставе Војводства из 1811, оне по Сретењском уставу 1835, па Кнежевине Србије из 1839, застави са конзулата Краљевине Србије у Ријеци 1912, до заборављене српске заставе са петокраком... У тој сали су на једном зиду изложене и слике или фотографије свих бивших председника Владе Србије: од портрета проте Матеје Ненадовића, до колор фотографије Зорана Живковића.
А чиста застава... То је чист образ државе.
Симбол државног достојанства
Људима најчешће није јасно ни откуда две форме заставе код нас, откуд државна и народна застава? И кад виде државну, ваљда због грба, помисле да је то неки “виши облик патриотизма”. Није! Државну заставу истичу државни органи, а народну сви остали.
Постоји и службена застава, стандарта. То је лична застава носиоца неке државне функције, и она означава присуство управо те личности на дужности. У неким земљама, ако је председник ван свог уреда, али у границама државе, стандарта се вијори тамо где се налази. Иначе, где се вијори стандарта, нема других застава; то би био плеоназам.
Подразумева се да се застава вијори само онда када се види. Ако није осветљена, увече се скида с јарбола, а ујутру подиже. Не вије се ни кад је невреме или олуја: да застава настрада у рату, то је разумљиво, али у олуји... не приличи.
Постоји и протокол спуштања заставе на пола копља, али оно што је код нас везано за протокол, сматра се небитним. То је део општег простаклука. Тако је застава у многим случајевима престала да буде симбол јединства и државног достојанства, већ се изметнула у позоришну декорацију за неку сцену која се пред њом одвија. То је последица општег односа. Држава би, дакле, својим односом требало да да пример. До тада, наше улице о празницима ће бити више израз неукротивог простачког духа...
Мада, већ сама чињеница да су заставе све присутније на нашим улицама, улепшало је амбијент. Јер, Београд је сив град, а заставе су му дале неопходну димензију колорита.
То није декорација
Једно је застава као дизајн, као садржај, а друго оно шта се с њом ради. Кад причамо о застави, постоји нешто што се у остатку света подразумева, и оно што је настало као чин револуционарне домишљатости. Јер, никада није све написано, постоји и оно што се подразумева, што је тако без дилеме.
Код нас, међутим, наступила је ситуација у којој се верује да је импровизација најбоље правило. Тако је и са заставом. Јер, како Устав не даје детаљне информације о државним симболима, то је све пребачено на Закон који - није донет! Због тога одговорност пада на плећа домара или секретара (било чега). А како ово није у домену њиховог знања, то се према томе односе како знају и умеју.
Ипак, правила постоје. Српско хералдичко друштво Влади је дало препоруку и пратеће упутство, али без законске снаге. А када нема санкција, онда нема ни воље да се то спроводи.
Основно правило јесте да застава није украс, већ симбол и мора да се вијори. Она је част, а част се не “закуцава” као драперије. И не може да буде декорација за надобудног политичког шегрта који ће пред њом да се фотографише. Она може да му буде мотивација... јер, није застава ту да подржи њега, већ он мора да подржи њу.
Иначе, најчешћа злоупотреба заставе јесте кад неко одговоран каже: ми имамо такав јарбол и на њега ћемо да окачимо заставу “како је јарболу мило”. Онда је закуцају за летву, и подигну, не знајући да застава мора да стоји под правим углом у односу на копље или јарбол, да се таква застава, лабарум, не истиче, већ се носи као црквени барјак у процесији. Застава, такође, не сме да се качи наопачке... како би се слагала са нечијим логотипом, јер она није украс фирме.
Милош ЛАЗИЋ
ilustrovana politika
