„Срела сам га код Београђанке. Било је то негде у другој половини деведесетих, после студентских демонстрација. Излазио је из аутобуса. Знаш ме. Из атеистичке сам породице. Не идем у цркву. Не славим славу. Али сам, видевши га онако ситног, са оном огромном торбом, усред гомиле, добила неодољиву жељу да му приђем, пољубим га у руку и кажем 'благослови, оче'! Само су ме стид и смотаност на тренутак зауставили у том науму, а већ у следећем часу он се изгубио у београдској гужви. Али ћу тај тренутак памтити цео живот.“ Мислим да ова аутентична прича једне моје другарице, више говори о патријарху Павлу и односу народа према њему него стотине страна озбиљних студија и текстова.