Moramo li ovako?

petak 31 januar 2014

Evo,najzad smo dočekali klimaks naših evroatlantskih jahača apokalipse.Međutim imajući u vidu njihovu beskompromisnu i neograničenu servilnost prema svojim stranim gazdama i potentnost prema sopstvenoj državi i naciji, tek nam predstoji žestoka „zabava“.

Mali bucmasti nosač kofera,Neuspeli klon Slobodana Miloševića izazvan onim čega bi se svaki političar stideo, slavobitno je izjavio da je početak pregovora o pristupanju EU najvažniji događaj za državu posle Drugog svetskog rata. Ovo izvali i osta živ.Da vidimo čime ovaj beskrupulozni „političar“ kome ne predstavlja problem da vara i laže ne samo biračko telo već i članove stranke na čijem je čelu, smatra da je zadužio ovu nesrećnu državu i narod da bi ostao i opstao u vlasti. Naravno, za ovaj sveopšti slom kao i najniže spoljnopolitičke grane sekvoje na kojima se nalazimo (a nekada smo bili pri vrhu) nije isključivo njegova krivica, ali je institucionalno podržavajući ranije vlade i vlast znatno doprineo ovakvoj situaciji. Koalicionim dolaskom na vlast i preuzimanjem njenih glavnih poluga preduzeo je niz koraka kojima je raniju samovolju i klasičnu izdaju promovisao ne samo u zvaničnu politiku, već je otišao i mnogo dalje o čemu sam već pisao. Bez alternativno priključenje EU i sve korake koje su ranije ali i ova vlada preduzimale smatram nezakonitim i štetnim, jer su preduzimani bez raspisanog referenduma čime je ovoj zemlji naneta nemerljiva politička, ekonomska i svaka druga šteta uključujući i pitanje teritorijalnog i svakog drugog integriteta zemlje. Ko je nas kao građane pitao o „čuvenim“ evroatlantskim integracijama ili uslovima ulaska u EU? To što se u sredstvima javnog informisanja pominju raniji sazivi skupštine i vlade je čista sprdnja sa zdravim razumom, jer su sve vlade i tzv. narodni poslanici bili marionete jednog političko-kriminalnog miljea, koji je svoje interese sprovodio izglašavanjem i preglasavanjem na principu stranačkog delegatskog sistema .Primena SSP-a je slavljena kao izuzetno dostignuće, a ustvari smo našu sankcijama, ratom i pljačkaškom privatizacijom posrnulu ekonomiju skoro uništili favorizovanjem inostranstva. Ništa nije preduzeto da se odgovorni kazne za uništavanje naših banaka i SDK preko koje se efikasno vršio platni promet između svih privrednih i drugih subjekata na teritoriji Republike Srbije. Umesto toga dovedene su strane banke koje su izmeđuostalog preuzele i platni promet. Poslovnom politikom koju u svojim zemljama ne bi smele i da zamisle te i takve banke su bukvalno poljačkale ovu državu i stanovništvo, godinama ispumpavajući milijarde evra dok se Srbija po unapred utvrđenom planu zaduživala. Kada pominjem plansko zaduživanje na umu imam javno proklamovanu politiku zapada da se Srbiji ne sme ni pod kakvim uslovima dozvoliti ekonomski oporavak. Ovde svakako spada i po zapadnom modelu liberalnog kapitalizma sprovedena pljačka (tzv.tranzicija, privatizacija) svega što je u proteklih više od pola veka stvoreno. Međutim, i ovde postoji izvesna razlika. Ako želimo u EU onda po nalogu te iste EU moramo naknadno ispitati jedan broj privatizacija koje su po njihovim merilima neregularne. Da ne bi bili u zabludi o nekakvoj pravičnosti i pomoći, jasno je da se radi o privatizacijama za koje su ekonomski zainteresovani.Ostale privatizacije koje su uništile industriju, uklonile konkurenciju domaćih fabrika, poklonili tržište abez posla ostavile stotine hiljada radnika sa svojim porodicama, ih naravno ne interesuju.To je problem Srbije koja će se zbog uništene privrede i smirivanja naraslih socijalnih tenzija stalno dodatno zaduživati.Važno je Srbiju držati u ekonomskom ropstvu a kao izvor jeftine radne snage, sirovina i lokacije za premeštanje prljavih tehnologija.

Ovakav protekcionizam i pljačka Srbije nije izum zapada, odnosno zemalja EU.On je postojao i ranije sada je samo ogoljeniji a u njemu po višedecenijskoj praksi prednjače zemlje iz našeg najbližeg okruženja, zemlje nastale raspadom SFRJ koje su samo nastavile raniju politiku republičkog protekcionizma i političke destabilizacije Srbije.

Od 1945. tzv. planskom privredom su u zapadne delove zemlje su izmeštani industrijski kapaciteti naprednijeg tehnološkog nivoa, dok su Srbija, BiH i Makedonija u dobrom delu ostali sirovinska baza. Osnova drvoprerađivačke industrije na primer je bila u BiH i Srbiji čije su šume bile izložene besomučnoj seči, dok su prvenstveno Slovenija ali i Hrvatska svoje šume čuvali.Slična situacija je bila i kasnije, kada su iz drugih delova zemlje jeftine sirovine išle u Sloveniju i Hrvatsku, odakle nam je kao njihov vraćan skupi finalni proizvod (sokovi, mleko, bela tehnika i drugo). I u političkom pogledu situacija je bila slična. Samo je Srbija planski bila „usrećena“ sa dve pokrajine za koje se znalo da će biti stalni izvor i generator političkih ali i ekonomskih problema.Iako je u Hrvatskoj i BiH živeo znatan broj Srba, oni tamo nikada nisu dobili ono što je drugima bilo omogućeno u Srbiji. Raspadom SFRJ prvenstveno u Sloveniji i Hrvatskoj, Srbi su doživeli genocid i etnocid po pravilima nacizma i ustaštva, uz najbezobzirniju pljačku državne ali i lične-privatne imovine.

Kada je reč o Sloveniji, sindrom slovenačke srbofobije je sličan patološkoj mržnji hrvata a prema mišljenju Predraga Dragića-Kijuka iznetom u knjizi „Ukidanje prava na zabludu“ on se nalazi u svostvima RKC i njenom odnosu prema drugim konfesijama, u ovom slučaju pravoslavlju. Pa i sama krilatica „Srbe na vrbe“ je nastala u Sloveniji, preuzimanjem naslova jedne pesme objavljene u novinama neposredno pred austrougarski napad na Srbiju. Autor pomenute pesme je Marko Natlačen, kasniji ban Dravske banovine Kraljevine Jugoslavije. Iako su austrougarske trupe sastavljene delom od Slovenaca i Hrvata u Mačvi počinile stravične zločine nad civilima (starci, žene, deca) mnogo godina kasnije bez obzira što je tokom II sv. rata i sama gladna i opustošena Srbija primila desetine hiljada slovenačkih izbeglica koje su nemci proterali, pokazalo se da je negovana mržnja dala rezultate jer su njihovi potomci postupali sa potomcima onih koji su iu primili na sličan način kao austrougarska vojska.

Da li i ovoga puta treba podsećati na delatnost Jelka Kacina, bivšeg savetnika ranijeg slovenačkog ministra odbrane Janeza Janše i kasnijeg ministra informisanja u vladi Slovenije.Kao ministar informisanja, Kacin je osmislio i vodio ratnohuškačku propagandu protiv SFRJ, koja je koštala života mnoge vojnike-regrute JNA koji su se nakon pregovora predali a zatim bili likvidirani metkom u potiljak. Iako je kasnije sam priznao da je kao ministar informisanja proračunato iznosio laži o akcijama JNA u Sloveniji radi pridobijanja svetskog javnog mnjenja za slovenačke ciljeve, da danas za te i druge zločine niko nije odgovarao a ponajmanje on kao inspirator, podstrekač ili za odgovornosti jednakoj onoj za koju se u Hagu sudi srpskim političarima članovima vlade. Iako pored navedenog Kacin u kontinuitetu zagovara antisrpsku odnosno proalbansku politiku, to nije bila prepreka da ga EU uprkos desničarskim idejama postavi za „vaspitača“ Srbije u procesu njenog sticanja kandidature za punopravno članstvo u EU. Osim što je u Evropskom parlamentu još 2005. nastupao kao jedan od autora i podnosilaca Rezolucije o Vojvodini (koja je i usvojena) sa puno laži i izvrtanja činjenica na štetu Srbije, bio idealna adresa za lažna tužakanja Esada Džudževića i Šandora Egerešija o navodnom problematičnom položaju manjina u Srbiji 2009.je kao gost u Skupštini Srbije provocirao poslanike poželevši im dobar dan na albansko jeziku, pri čemu je iskazano nezadovoljstvo poslanika cinički prokomentarisao činjenicom da se u Srbiji govori i albanski jezik. Ovakvo njegovo ponašanje permanentnog nanošenja ma kakve štete Srbiji je bilo u skladu sa istovetnom politikom slovenačke vlade prema Srbiji. Uspostavljanje direktnog poštanskog saobraćaja sa kosovom mimo Srbije, maltretiranje i ponižavanje naših građana na graničnim prelazima, falsifikovanje istorije (pitanje stvarnog biološkog oca jednog člana dinastije Karađorđević) ustavni položaj, imovinska prava i penzije su bili samo deo zvanične slovenačke politike prema Srbima i Srbiji. Isto tako iako nisu pravi vlasnici , odbijaju da Karađorđevićima vrate nekretnine u ličnom vlasništvu bez obzira na raniju uzurpaciju kao i 17 automobila JBT pozajmljenih na revers radi izlaganja na jednoj izložbi. Sve ovo navedeno ali i druge stvari im ipak nisu smetale da krajnje bezobrazno i ponižavajuće po Srbiju zajedno sa BiH zatraže spisak i deo privatne ostavštine JBT koja se čuva u sefovima iako je jasno da ona ne podleže sukcesiji i da je dobrim delom vlasništvo Karađorđevića (zlato, ordenje,nakit, tabakere i drugo).

Od osamostaljenja oružanom secesionističkom pobunom, Slovenija je vrlo drsko i krajnje brutalno sprečavala ekonomsko prisustvo Srbije na svome ekonomskom prostoru, bez obzira što je Srbija bila otvorena za prisustvo i poslovanje velikog broja njihovih firmi. Na žalost, ovako ponašanje prema Srbima i Srbiji i dalje traje zahvaljujući pre svega našim „državnicima“ i „političarima“ koji osim što šene pred Kacinom, trče u Sloveniju kao na solilo gde osim podsmeha i poniženja ne dobijaju ništa drugo osim tretmana u skladu sa načelom:otećemo vam sve što želimo i možemo, ali ono što je vaše ili Karađorđevića nam ni na pamet ne pada da vratimo. Sve u svemu, Slovenija tretira Srbiju kao koloniju kojoj se ne sme dozvoliti bilo kakav jači razvitak, čak ni kao kandidatu za članstvo u EU jer bi se tada brže razvijala i u dogledno vreme ekonomski prerasla ne samo Sloveniju a samim time njenu i Hrvatsku poziciju na tržištu. Zato je njima i Hrvatskoj potrebna privredno slaba i nestabilna Srbija, ali sa jakim ekonomskim vezama sa Rusijom, Kinom i ostalim velikim državama na istoku kao tržištem radi plasiranja svojih roba i kapitala pod povoljnijim uslovima od drugih članica EU što znači i dalji nepovoljan položaj Srbije. Ovo naravno ne ide bez komisione saradnje naših vlastodržaca i tajkuna.

Druga nama geografski ali i na svaki drugi način bliska država od koje nam zavisi prijem u EU je Republika Hrvatska. Ova takođe nama izuzetno neprijateljski nastrojena ustašoidna tvorevina, nastala je isto kao i Slovenija kriminalnom oružanom pobunom uz svaki mogući „cid“ (genocio, etnocid i sl.) propraćen zločinima dostojnih najbolesnijih umova Evrope i sveta.Ova bivša republika nekadašnje SFRJ od samoproglašene secesije potpomognute nekim zemljama EU, veoma brižljivo gaji i neguje mržnju prema Srbima i srbiji. To se vidi na svakom koraku.

Na ekonomskom planu oni nas tretiraju kao kolonijalni rezervat gde je uvek zagarantovan dobar ulov ekonomski profit. Samo u prošloj godini, hrvatska preduzeća sui z Srbije iznela oko 120 miliona evra. Mnogo vremena i papira bi trebalo da se opiše njihovo poslovanje, sticanje monopola,kupovine navodno propalih preduzeća i hiljade hektaranajplodnijih oranica u čemu su imali pomoć domaćih hrvatofila isvoje veoma dobro pozicionirane pete kolone u državnoj administraciji.U isto vreme Srbija ništa nije učinila da popravi svoj podređeni položaj i putem reciprociteta i drugih zaštitnih mera, već odricavši se svoje države ali i imovine opljačkane u Hrvatskoj srpski vlastodršci i tajkuni su zgrtali novac. O zločinima, genocidu i uništavanju svih srpskih korena u Hrvatskoj ne bi sada pisao, jer je ta stvar svakodnevno prisutna putem izjava raznih njihovih zvaničnika i delovanja državnih organa.Uvrede, pretnje I ponižavanja počinju već na granici a od nji nisu pošteđeni čak i naši zvaničnici koji službeno putuju u Hrvatsku.Sve ovo ne čudi kada se ima u vidu višedecenijska mržnja prema Srbima i Srbiji koja nikada nije skrivana a naročito nakon secesije.Još 1995. Bosiljko Mišetić, tadašnji ppred. njjihove vlade i savetnik pred. republike je javno rekao da “Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu”,Te iste godine (avgusta 1995) tadašnji nemački ambassador u Zagrebu, dr.Ender je posetio Knin i tom prilikom za hrvatski radio izjavio da “Nemačka deli radost vojnog uspeha sa vama i izražava vam komplimente u ovom ratu. Moram reći da čak i analitičari koji znaju više od mene nisu mogli predvideti tako brzu i veličanstvenu akciju.”Buduća politika prema Srbima i Srbiji je potpuno jasno najavljena.Zato čuđenju nema mesta predviđenoj obavezi hrvatskih školaraca kojom je predviđena poseta Vukovaru u sklopu nastave radi nadahnuća tematikom tzv. Domovinskog rata. Kojekakvi pevači i drugi poslenici “kulture” koji sun a sva usta blatili i pljuvali Srbe i Srbiju, sada su taj posao zamenili za dobro plaćena gostovanja u toj istoj Srbiji gde uz razumevanje i uvažavanje prihvatani. Ovo je malo teže racionalno obijasniti isto kao i izjavu njihovog predsednika Ive Josipovića da je bez obzira na sve među njima (Hrvatima) još uvek duh rata koji je po potrebi spreman da se ponovo rasplamsa.To se verovatno odnosi I na kopiranje njihovog velikog uzora nacističke nemačke, kada su isto kao i nacisti na lomačama spalili hiljade knjiga srpskih pisaca kao i onih štampanih na ćirilici. Sličnu sudbinu deli i ćirilica kao pismo u upotrebi jer je jedna poštanska pošiljka adresisrana na ćirilici vraćena iz Zagreba u Beograd sa oznakom zabranjeno. Da puno ne filozofiramo, pošta je ipak zvanična državna ustanova i tako posluje. O blagonaklonosti međunarodnih faktora u vezi nacionalističkih ispada hrvatskih sportista na javnim nastupima skoro da više ne vredi pisati. Uglavno sve je u duhu dobre tradicije evropskih vrednosti koje Hrvatska kao članica EU deli sa ostalim kulturnim zemljama te unije. Tu verovatno spade i material- priručnik za gej populaciju “igrice s guzom” Ministarstva zdravlja Republike Hrvatske kao izdavača. Naravno das u sve ovo odgovarajuće preporuke za članstvo u EU.

Početak pregovora Srbije i EU o pridruživanju naravno nije mogao da počne bez niskog udarca njihovog pred. vlade Zorana Milanovića koji je svoju posetu Albaniji iskoristio da se negativno izrazi o otpočinjanju ovih pregovora insistirajući nap o njemu nefer postupku EU prema Albaniji u odnosu na Srbiju i da će se po tom pitanju Hrvatska angažovati u Briselu u korist Ajbanije. Ovakva izjava nije neočekivana niti iznenađujuća, da Hrvatska pruža svaku pomoć državi koja je kao i ona uvek bila neprijateljski nastrojena prema svemu sa srpskim predznakom i koja aktivno radi na okupljanju jedne nacije unutar granica jedne države, ne prezajući pri tome od genocida, etnocida, pljačke, falsifikovanja istoruje i otvorenih aspiracija na delove teritorije susedne zemlje. I ovoga puta, Hrvatska je demonstrirala svoju neprijateljsku politiku prema Srbiji čije je sprovođenje zacrtano i za budućnost. U ovom smislu treba posmatratii pitanje koje je već prvog dana pristupnih pregovora Srbije i EU Štefanu Fileu evropskom komesaru za proširenje, postavio hrvatski predstavnik u Evropskom parlamentu, Davor Ivo Štir o plaćanu ratne odštete Srbije Hrvatskoj, što svakako spade u “preporuke” kojima bi trebalo olakšati ulazak Srbije u EU, pogotovo ako se zna da je za punopravno članstvo poterban konsenzus ostalih zemalja članica. Imajući u vidu naše okruženje kao i deruge “prijateljski” nastrojene zemlje članice EU moramo biti svesni da će budući pregovori biti jedan niz bezobzirnog ucenjivanja i pretnji koje će naše vrlo rukovodstvo, ma koje bilo, svesrdno ispunjavati. Mislim ma koje u budućnosti, jer bilo koje da dođe na vlast a ne može biti neko sasvim novo, se već odavno deklarisalo kao pobornik evroatlantskih integracija i bezalternativnog pristupanja EU iako to znači potpunu propast. Iako iz sveg srca želim da nisam u pravu, Evropa „über alles“. A na pitanje kakva je ta Evropa i njene države članice odgovor leži u objektivnom sagledavanju odnosa prema Srbiji novostvorenih država nakon raspada SFRJ.

Iza krvavog raspada SFRJ osim SAD takođe stoje vodeće zapadnoevropske zemlje tradicionalno neprijateljski nastrojene prema Srbima i Srbiji; SRN, Velika Britanija, Francuska,Austrija, Holandija kao i zemlje iz neposrednog okruženja. O Velikoj Britaniji se nema puno toga reći osim da je najverniji evropski pas SAD koji trči i izvršava naredbe tamo gde i kako mu se naredi pa maker to bilo aktivno učešće u kriminalnoj agresiji NATO na suverenu zemlju. Za Nemce je mnogo toga poznato i napisano ali uz konstantu likvidiranja svakog oblika naše državnosti Francuzima koji su nas kroz istoriju besramno iskorišćavali je to bilo malo, pa je francuski MIP zvanično od SAD I EU tražilo da Srbiji zajednički stave do znanja nemogućnost zadržavanja Kosova u okviru Srbije i istovremeni ulazak u EU. Ovaj zahtev o obeshrabrivanju Srbije je krajem februara 2010.u SAD poslao Rolan Garalag pomoćnik sekretara za kontinentalnu Evropu pri MIP Francuske.

Mađarski stav prema Srbiji I delu njene teritorije (Vojvodina) je poznat, pa ne čudi činjenica da je mađarsko predsedavanje EU 2011 počelo skandaloznim”istorijskim tepihom” u holu sedišta Saveta EU na kome je bila predstavljena karta “Velike Mađarske” sa teritorijama koje danas pripadaju Rununiji, Slovačkoj I Srbiji. Još bih samo pomenuo našeg istorijskog “prijatelja” Bugarsku, u kojoj je parlamentarna stranka “Ataka” novembra 2013. Tražila cepanje Srbije, odnosno teritorije između Dunava I Stare planine, Vranja, Pirota, Niša.I oni će odličivati o prijemu Srbije u EU. E taj cirkus bi voleo da vidim.

Osim njih, sama EU je pred Srbiju postavila niz zahteva koji se moraju ispuniti u koliko želimo priključivanje. Dobili smo nekih 35 poglavlja koje se odnose na pravne tekovine EU, nako čega se potpisuje Sporazum o pristupanju. Zatim sledi ratifikacija, poziv za pristupanje i onda prijem u članstvo negde 2020.

Pomenutih 35 poglavlja se odnose na razna pitanja iz kulturne, ekonomske, političke I drugih sfera funkcionisanja države.U ovom momentu za EU je najvažniji naš odnos prema gubitku-amputaciji teritorije KiM od Srbije. Iako licemerno od Srbije navodno ne traže da prizna nezavisno Kosovo, ovaj problem cepanja naše teritorije su kao za njihove interese najvažniji stavili odmah na početak pregovora sa mogućnošću njegovog “prelivanja” , uslovljavanja drugih poglavlja.Kakav eufemizam za najavljenu golu ucenu. Sad nam je velikodušno dozvoljeno da uđemo u čekaonicu EU. Sad, kada smo rasturili zemlju, sada kada je Hag pri kraju a Srbi I Srbija proglašeni za evropsku genocidnu pariju, sada iz Brisela navodno poručuju Prištini da u ovoj fazi dijaloga sa Beogradom ne može u OUN, a posle, posle će se videti. Istovremeno se Srbiji kao uslov u ovoj fazi pregovora nameće obaveza nesprečavanja Kosova na putu ka EU I nebulozu o nekakvim dobrosusedkim odnosima, odnosno postizanja pravno obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa Kosovom. Šta je ovo? Kakva je ovo formulacija o “pravno obavezujučem sporazumu”. Koliko se sećam ovakve formulacije nisu imale druge zemlje kod procesa pridruživanja. Pa i poslednjem debilu bi bilo jasno da se šiptari za sve zločine prema Srbima i Srbiji nagrađuju državom, tipično za te evropske dripce i razbojnike. Uvodili smo vam sankcije, sa stanovišta međunarodnog prava zločinački smo vas bombardovali i nedozvoljenim RHB sredstvima pomažući šiptarsku oružanu pobunu, proglasili smo vas za zlikovce i genocidan narod, ekonomski smo vas opljačkali , cepamo vam državu a vi i dalje puzite ka nama i duboko se saginjete, e pa sada će te davati još više, jer uvek može više a šiptari uz državu na poklon ništa.

Kada je reč o onih 35 poglavlja, postoji jedno koje je veoma intteresantno a odnosi se na borbu protiv diskriminacije manjina i gej populacije. Što se tiče gej populacije, izopačena Evropa insistira na ovom poglavlju, jer se njime direktno urušavaju naše nacionalne i kulturološke vrednosti i shvatanja značaja porodice u odrastanju i vaspitavanju podmladka. Istovremeno to je napad na pravoslavlje kao dominantnu religijuna ovim prostorima.

Po pitanju diskriminacije, svedoci smo izuzetnog licemerja baš te Evrope.Svakako se sećamo naslova u britanskoj štampi tipa “britanski poslovi za britanske radnike”, (inače poznato je da su britanci najveći rasisti), pobuna protiv turaka u SRN, zabrane otvaranja bilo kog restorana osim italijanskog u Toskani, nasilna deportacija uz paljenje naselja cigana ili kako se to fino u rukavicama zove readmisija.Takva lica su bez obzira što nisu bili naši državljani, tom prisilnom deportacijom završavala i kod nas. Za demokratsku, umivenu i kulturnu Evropu ta sitnica o državljanstvu nije bila bitna; bitno je das u počišćeni i uvaljeni drugima a sve u ime demokratije i ljudskih prava.I na kraju za uspešano završen proces pridruživanja EU, potrebna nam je pomoć najznačajnijih zapadnoevropskih zemalja.Ali ta pomoć ima i svoju cenu, između ostalog u reviziji istorije gde neko drugi treba da preuzme krivicu za mnogo što šta pa i za ratove vođene u novijoj istoriji. Zato nisu iznenađujući pokušaju skrivanja prave istine o uzrocima i početku Velikog rata, zašta se gle čuda posle toliko decenija okrivljuje Srbija. Ove manipulacije traju već neko vreme, a zasnovane sun a predpostavci da Srbija nema dovoljno istorijske građe da pobije takve tvrdnje. Nemačka i njeni satrapi su zaboravili da iako su u period 1941/44 iz naših arhiva opljačkali 40 vagona građe, istina ipak izlazi na videlo, Bez obzira što se među tom dokumentacijom nalazila cela tajna prepiska Oskara Poćoreka i austrougarskog ministra finansija Leon fon Biminskog koja se odnosila na planiranje rata sa Srbijom, a koja je pronađena u Sarajevu 1918. Pokazalo se da uve na neočekivanim mestima se mogu pronaći dokumenta koja pobijaju manipulacije. Tako je i ovoga puta bez obzira što se sa prvim okupatorskim jedinicama koje su ušle u Srbiju 1941. Bili i specijalisti za arhive koji su tragali za dokumentima važnim za Veliki rat.

Da li ćemo podršku pristupanju EU od strane određenih zapadnoevropskih zemalja između oszalog platiti revizijom dela istorije o uzrocima i početku ratova u Evropi. Ostaje da se vidi, mada naš dosadašnji odnos sa EU ne daje osnova za optimizam.

 

Kaktus – Srpska Iskra




© Srpska Iskra 2015