Milo Đukanović-Poseta starog licemera

sreda 11 decembar 2013

Kada se govori o odnosima sa Crnom Gorom bez obzira na sadašnje stanje, oni se ne mogu razmatrati bez osvrta na genezu sticanja njene nezavisnosti.Svesnim i planskim razaranjem prethodne državne zajednice, jer taj period pretstavlja pripremu nezavisnosti i nukleus kasnijeg odnosa prema Srbiji, SPC i srpstvu uopšte.Iako je Crna Gora kroz istoriju svoju sudbinu uglavnom vezivala za Srbiju ne deleći se verski ili nacionalno,njeno osamostaljenje pod pritiskom i patronatom zapada, pre svega SAD i uz određene greške Slobodana Miloševića je oduvek bilo intrigantno i sa sobom je povlačilo mnoštvo nedoumica i predrasuda koje su bile proizvod šarolikog tumačenja uzroka i posledica tog događaja.Zato i Mila Đukanovića pre svega treba posmatrati ne samo kao pragmatičnog političara sa „puterom na glavi“, već i kao paradigmu i kreatora njene „prijateljske“ politike prema Srbiji u novijoj istoriji.

Krvavim raspadom SFRJ, osmišljenim i dirigovanim iz inostranstva, najveći gubitnik a što je i bio cilj, je bio srpski narod rascepkan u novostvorenim državama izložen etnocidu, i genocidu.Od ostatka SFRJ formirana je jedna državna zajednica koja je od samog početka bila osuđena na neuspeh.Umesto političkog, ekonomskog i svakog drugog povezivanja u jednu čvrstu celinu koja bi obezbedila prosperitet, stvorena je zajednica koju je Crna Gora ne krijući tretirala kao nužno zlo do ostvarivanja ambicije svog vladajućeg establišmenta – samostalne države.Taj proces osamostaljenja kroz formu privremene zajednice je imao i svoju cenu koju razbijači SFRJ nisu želeli da plate, već je u nameri dalje ekonomske i političke destabilizacije Srbije finansiranje ove veštačke tvorevine planski uglavnom prebačeno na Srbiju.Iako su tokom trajanja zajednice često isticali da navodno ne mogu plaćati srazmerne doprinose za funkcionisanje zajedničkih organa (vojska, diplomatija) to im nije smetalo da zatraže po njima u odgovarajućem obimu udeo u prihodima te iste diplomatije, kao i rukovodeća mesta u dk predstavništvima u inostranstvu gde bi se uz finansiranje iz budžeta Srbije bavili lobiranjem za nezavisnu Crnu Goru.O ovakvom bezobrazluku i nipodaštavanju Srbije rečito govori javni istup tadašnjeg novoimenovanog ambasadora SCG u Velikoj Britaniji (crnogorski kadar) pred odlazak na tu dužnost.Sličan slučaj je i sa vojskom, gde su uprkos određenim pograničnim problemima sa susednim državama, zahtevali dislociranje određenih jedinica u Srbiju.Međutim, tadašnja navodno loša finansijska situacija Crne Gore nije bila prepreka da u Ministarstvu pravde SAD registruju senatora Boba Dola za zvaničnog lobistu njihove buduće nezavisnosti.O samom Dolu je bespredmetno pisati, jer je poznat njegov doprinos u stvaranju nezavisne šiptarske države na KiM.

Iako su na sve načine izbegavali ili do u beskraj prolongirali svoje finansijske obaveze prema zajedničkom budžetu, nisu se libili da insistirajući ispostavljaju zahteve koji su direktno ugrožavali ekonomiju I odbrambene resurse Srbije.Bez obzira što oni kao I Srbija nisu proizvodili određene vrste roba ili ih Crna Gora nije koristila (specijalne vrste čelika) to im nije smetalo da sa začuđujućom upornošću zahtevaju propisivanje enormnih carinskih stopa kod uvoza, ili potpunu liberalizaciju uvoza tekstila (skoro bez carine) iako su bili svesni ozbiljne ekonomske štete po Srbiju, o čemu postoje zapisnici sa sastanaka u Privrednoj komori Srbije.Međutim, sve ovo kao I nesrazmera u finansiranju im ni malo nije smetala da se sa punim pravom obruše na kabinete, stanove, automobile I ostvarivanje svih oblika beneficija vezanih za zapošljavanje, studiranje I druge vidove njihovog ili njima bliskih lagodnog I uspešnog života u Beogradu.

Na spoljno političkom planu otvoreno su vodili politiku buduće nezavisnosti, ne prezajući od priznavanja I obavezivanja na isplatu ratne štete Hrvatskoj, iako je to bilo u nadležnosti državne zajednice kao jedinog legitimnog sukcesora bivše SFRJ, kao I obećanje (koje je I realizovano) Svetozara Marovića tada prvog čoveka SCG, Stipi Mesiću o podršci Hrvatske kandidature za nestalnog člana SB OUN.Izlišno je objašnjavati šta je to značilo za položaj Srbije, ne samo ekonomski već I politički.Ove ali I druge stvari tzv. srpski politički establišment nije video ili želeo da vidi pa je Srbija posredno finansirajući raspad SCG nespremna dočekala dobro organizovani referendum o osamostaljenju Crne Gore,

Sam referendum je bio čista sprdačina sa zdravim razumom, a uspeo je pomoću uvezenih glasača iz Srbije, BiH, I sa KiM, a sve primedbe na neregularnost od strane Milovih oponenata je Predsednik republičke referendumske komisije, strami državljanin František Lipka svojim tzv. “zlatnim glasom” sve do jedne odbacio.Ovde takođe treba pomenuti Solaninu čestitku Milu Đukanoviću o uspešnosti referenduma uz konstataciju da je “pitanje referenduma zaključeno”.Ova čestitka je stigla još pre završenog izjašnjavanja I brojanja glasova.Uglavnom referendum je uspeo I proslavljen je uz pesmu, klicanje, pucnjavu, ali I eksploziju mržnje prema Srbiji I svemi srpskom što se ubrzo manifestovalo u najogoljenijoj formi.Kako će se stvari u budućnosti odvijati videlo se po reakciji nove vlasti odmah nakon referendum kada se u Skupštini CG odmah postavilo pitanje o načinu izveštavanja o referendum u medijima Srbije.Isto tako na zahtev Srpske liste u Skupštini CG da zvanični jezik bude srpski, Milo Đukanović je reagovao opskom da se nada “da čelnici Srpske liste ne žele da ponavljaju neuspešne eksperimente srpskog nacionalizma na crnogorskom prostoru”.

Kada se dođe na vlast, skida se dotadašnji veo mimikrije I obično se “zaboravi” šta se ranije pričalo, pa se tako I Milo politički prikazao u sasvim drugom svetlu kao I naprasnoj amneziji svojih ranijih afirmativnih izjava o Slobodanu Miloševiću, srpstvu, Srbiji I KiM koja se “mora braniti svim sredstvima”.

Ali kako nužda zakon menja, tako je I Milo prihvatajući strain patronat I strateški se opredeljujući za ulazak u NATO morao kako je to Milorad Vukašinović lepo primetio da se prikloni novom dukljanskom identitetu CG (montenegrinskom) osmišljenom, gde drugde nego u Londonu 1999., po receptu jedne PR agencije čiji je zadatak bio delegitimisanje srpskog identiteta CG u korist nove nezavisne CG.Ovaj posao , strategijski I taktički je urađen veoma dobro jer je obuhvatio sve segmente društva što je obezbedilo brzo I efikasno sprovođenje.Evidentno je da antisrpska politika crnogorskog establišmenta nije od juče-referenduma, već je programirana mnogo ranije a nakon referendum je samo uz eskalaciju legalizovana.

Moram podsetiti da se još pre referenduma dogodio niz skandala na sportskim priredbama gde su Srbija I Srbi na raznorazne vulgarne načine ponižavani.Da to nije bila slučajnost već pripremana buduća oficijelna politika dovoljan je primer košarkaške utakmice Evropskog prvenstva u Podgorici kada je osim izostanka državne zastave SCG, sportskim komentatorima bila zabranjena upotreba termina “naši” I “plavi” shodno dokumentu Ministarstva informisanja CG “Analiza medijske scene CG pred referendumsku kampanju”, jer je procenjeno da se oko 80% stanovništva identifikuje sa sportistima pa njihove uspehe slavi kao pobedu zajedničke države, što je budućom politikom iskjlučeno jer bi podsticalo šovinizam? Za skandiranje hrvatskih navijača “Vukovar”, “Vukovar” naravno važila su druga pravila kao i za one koji su nakon referenduma na Cetinju klicali “Srbe na vrbe”.Kako-tako , stekavši nezavisnost u CG je otpočela najogoljenija neprijateljska kampanja prema Srbima, Srbiji a naročito prema SPC u kojoj su otvoreno učestvovali nosioci najviših državnih funkcija.Na žalost kada se sagledaju aspekti I načini proterivanja srpstva sa svim svojim atributima, postaje jasno da se radi o mnogo ranije brižljivo smišljenom I sveobuhvatnom planu koji nije ostavio nepokriven niti jedan segment života I funkcionisanja države.

Sad bih se kratko osvrnuo na pojedine segmente antisrpske politike Mila Đukanovića I ostalih crnogorskih vlastodržaca.

Počeo bih od osnovnog pitanja, pitanja državljanstva.Iako je bila predviđena mogućnost dvojnog državljanstva, pobornicima takve opcije je otvoreno prećeno oduzimanjem crnogorskog.Šta to znači I kakve su moguće posledice nije potrebno posebno objašnjavati.U ovome se naročito isticao Miodrag Vuković, koji osim problema dvojnog državljanstva kao jednu od glavnih smetnji u razvoju nezavisne CG vidi problem studiranja crnogoraca u Srbiji umesto Ljubljane, Zagreba, Sarajeva ili ponajbolje Prištine.

Osim problema studiranja u Srbiji, treba svakako ukazati I na antisrpski karakter školskog programa u Crnoj Gori.Međutim, najpre bih podsetio na jedan tekst dvojice autora, Đura Popovića I Jovana Roganovića objavljen još 2006.Pomenuti tekst se odnosi na nekadašnje nahije u CG odnosno knjigu Zemljopis knjaževine Crne Gore objavljene 1895. Iz koje su sva deca trećeg razreda osnovne škole morala da nauče kako “u Crnoj Gori žive sve čisti I pravi Srbi, koji govore srpskim jezikom a ima 300.000 stanovnika.Većinom su pravoslavne vjere ali ima nešto malo rimokatoličke I muhamedanske vjere ali treba znati da smo svi srpskoga porijekla, srpske narodnosti.”

Bez obzira na sve vlast u nezavisnoj CG sledeći dobijena uputstva u cilju drobljenja I nasilne asimilacije srba , kroz novi školski program je izvršila totalnu desrbizaciju kako bi se iz svesti mladog naraštaja izgubili srpski koreni.Metodama dostojnih nacionalsocijalizma iz školovanja su izbačeni srpski jezik I književnost, gramatika, istorija što je po istoričaru Budimiru Aleksiću velikohrvatska ideološka manipulacija koja uz potiskivanje ćirilice CG vidi kao integralni deo Hrvatske I njenog etničkog korpusa.Zato Đukanovićev “lingvista” Vojislav Vukčević stalno citira Iva Pilara (ustaškog ideologa između dva rata) dok njegove (Vukčevićeve) radove podupiru razne hrvatske institucije jer u taj “novi” crnogorski jezik Vukčević osim arhaizama unosi kroatizme favorizujući pri tome hrvatski tip ijekavice.Zato nije ni čudo što je Ustavni sud CG jula 2013. ocenio upotrebu srpskog jezika neustavnom, jer se njime umanjuje značaj novog crnogorskog jezika kao jedinog službenog jezika, tako da se svi spisi sa srpskog moraju prevoditi-prilagođavati ijekavici.Šta reći posle ovakvog obrazloženja o ukidanju prava na upotrebu jezika?

Na ovkvu diskriminaciju su se sudu u Strazburu žalili pojedini profesori srpskog jezika I književnosti koji su birajući između predmeta koji predaju I egzistencije-posla u nikšićkoj gimnaziji odabrali odbranu struke.I gle čuda, pravosuđe demokratske Evrope je na tekovinama odbrane prava I sloboda u podpunosti podržalo šovinističku I diskriminatorsku politiku CG prema Srbima, srpskom jeziku I kulturnim tekovinama.

Dodatak celoj situaciji oko tog nekakvog novog crnogorskog jezika svakako predstavlja I uvođenje nova dva glasa-slova kao I nova gramatička pravila.Da bi cirkus bio kompletan, sve ovo ukljućujući I ta nova granatička pravila se kako je primetio akademik Matija Bećković uče na srpskom.

Osim jezika, izvršene su I radikalne promene nastavnih planova za osnovnu I srednju školu pa su iz gradiva proterani Sv. Sava, Jefimija, Stefan Lazarević, Konstantin filozof, Zmaj, Jakov Ignjatović, Glišić, Sremac, Skerlić, Veselinović, Bojić, Davičo, Vučo, Tišma, Pavić, Mira Alečković, Stevan Jakovljević, Branko Radičević I mnogi drugi koje su zamenili lokalni pisci nepoznati široj stručnoj I kulturnoj javnosti Sreten Asanović, Jevrem Brković, Mladen Lompar, Sreten Perović, Husein Bašić, Balša Brković, Avdo Međedović, Esad Mekuli, Andrej Nikolaidis, Musa Ćazim Ćatović, a sve po već viđenom hrvatskom receptu.

Da bi se osiguralo prihvatanje a zatim I širenje antisrpstva, takođe je izvršeno prekrajanje-falsifikovanje istorije gde se u udžbenicima proturaju teze o Srbiji kao vekovnom neprijatelju Crna Gore a Srbima ugnjetačke I unitarističke ambicije kao I okupatorske namere srpske vojske u prošlim svetskim ratovima.Zato su valjda časno I nesebično ginuli u Mojkovačkoj bitci štiteći povlačenje srpske vojske prema Albaniji.Za definitivnu istinu o Jasenovcu se uzimaju hrvatski falsifikati dok se u potpunosti zanemaruju drugi relevantni izvori.U cilju formiranja antisrpske svesti pogotovo kod mladih, sukobi na KiM, se ne prikazuju kao oružana pobuna, već kao nepriznavanje većinskog šiptarskog stanovništvai njihovih paralelnih institucija od strane Republike Srbije.Ni reči o zločinima OVK I načinu proglašenja nezavisnosti Kosova.Slična je situacija I sa NATO agresijom-bombardovanjem.

Na meti rasrbljavanja je posebno SPC kojoj parira nekakva CPC registrovana kod nadležnih organa kao udruženje građana a pod patronatom vlasti.Ovu kanonski nepriznatu crkvu predvodi raščinjeni I anatemisani vladika SPC Miraš Dedeić, dok mu je desna ruka u Kotoru, strani državljanin bivši austrijski policijski službenik sa doduše završenom nekom teološkom školom.Ova grupa građana uz pomoć vladajuće elite već duže vreme pokušava ponegde I silom da preuzme objekte SPC I ometa je uradu između ostalog I proterivanjem sveštenika SPC iz Srbije.Kao ilustraciju mržnje, bahatosti, ostrašćenosti I nepoznavanja osnovnih načela I istorijata pravoslavlja navešću samo primer kada je povodom obeležavanja 1700 godina Milanskog edikta, početkom avgusta 2013. Patrijarh vaseljenski Vartolomej osveštao Hram Hristovog vaskrsenja u Podgorici uz prisustvo Patrijarha moskovskog I cele Rusije Kirila, srpskog Irineja, jerusalimskog Teofila I drugih.Tom prilikom obraćajući se prisutnima Patrijarh Vartolomej je kazao “da niko nema vlast da stvara nove pravoslavne crkve na prostoru Crne Gore”.Kao u svetu prvi među jednakima,Vartolomej je pozvao na poštovanje kanonskog poretka navodeći da je neprihvatljivo I za osudu da lokalna crkva sebe proglašava za autokefalnu.Na ove stavove vaseljenskog patrijarha, p.pred.Saveta CPC Stevo Vučinić je izjavio da je vaseljenski patrijarh umišljeni autoritet I da “Vartolomej mora da zna da nam nikad u istoriji nije Turčin rešavao crkvena pitanja pa neće ni sad”.Šta reči? Skoro je nemoguće komentarisati ovakvu kolosalnu glupost.Možda kakav Savet, takva crkva. Poneseni tranzicijom I rasprodajom svog priobalja,ne shvatajući da je taj novac kratkog daha, vlastodršci CG sun a ekonomskom planu krenuli u nekakav obračun sa Srbijom.Svojom politikom privatizacije Srbiju su, konkretno u slučaju like Bar, smišljeno udaljili od mora pridružujući se njenom neprijateljskom okruženju.Koristila se svaka prilika da se zabrani uvoz roba iz Srbije (kukuruz, sokovi I drugo) kao I otimanje ugostiteljskih kapaciteta na priobalju kao I restitucija private imovine naših građanakoja koja se nalazila na primoriju.

Na spolnopolitičkom planu pozivajući se na nezavisnost I pragmatičnost, CG je 2003. priznala nezavisnost Kosova iako su bili svesni svih mogućih posledica po Srbiju I stanja u njenom okruženju.U ovom kontekstu se ne može izbeči pitanje diplomatskih predstavnika I predstavništava.Svakako je u sećanju ostao pokušaj posrednog ponižavanja Srbije predloženim kandidatom sa sumnjivom prošlošću za mesto ambasadora u Beogradu.Svakako da CG ima puno pravo da odluči o kandidatu za mesto ambasadora, ali to istovremeno mnogo govori o stavu I politici te zemlje prema Srbiji.Druga komponenta je utisak koji zemlja domaćin ostavlja dajući agreman svima I svakome, ma da smo kao zemlja kolonijalnog tipa još pre desetak godina izgubili kredibilitet suverene države.Takođe ne smemo zaboraviti crnogorsko ucenjivanje I ponižavanje Srbije po pitanju otvaranja naših konzulata u CG,dok mi ovde njima dajemo beskrajne ustupke po pitanju objekata I dugovanja za zakup.

Septembra 2013. tokom posete Beogradu p. pred. Vlade SG, Igor Lukšić je pričao bajke o obostranoj privrženosti razvoju sveukupnih odnosa I razumevanju Srbije o njihovim evroatlantskim integracijama I saradnji u megastrukturnim projektima I ekonomiji.Ni jednom rečju nije pomenuo antisrpstvo.On možda nije, ali predsednik CG Filip Vujanović u određenoj formi jeste I to aprila 2013. Kada je dao intervju za list “Večernje novosti”.Tom prilikom je uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Kosovom predstavio kao potrebu rešavanja pitanja crnogorske nacionalne zajednice odnosno autentičnog predstavljanja u parlamentu I ostalim organima vlasti Kosova.Kako je ovo lepo I poetično rečeno.A za Srbe u CG ostaje da uprkos procentualno značajnoj zastupljenosti ne mogu dobiti status konstitutivnog naroda, jer onda CG ne bi bila građanska već država naroda.Pa ako je I od crnogorskog predsednika, mnogo je.

Milo Đukanović I njegova vrhuška smatraju da zbog istorijskih, kulturnih I verskih korena sa zasada prokaženim srpstvom moraju imati mogućnost izlazne strategije ili tzv. plan “B”.Njime je po potrebi predviđen povratak starim korenima po sistemu “ možda mi I jesmo Srbi, ali je danas mnogo isplativije da budemo crnogorci.Kada Srbija na Balkanu bude igrala značajniju ulogu, mi će mo se lako prešaltati opet u Srbe”.

Ovim tekstom nisam želeo da omalovažim one časne I poštene žitelje Crne Gore koji nisu zaboravili svoje poreklo, jezik I veru, već da ukažem na one koji vire ispod tuđeg repa a koji su na žalost kreatori izdajničke I neprijateljske politike prema srpstvu uopšte I Srbiji.Doduše I ti podrepaši su došli tamo gde jesu jer ih je neko I nekako izabrao.Oni su bez ikakvog učešća I uticaja na kreiranje spoljne I unutrašnje politike, već imaju ulogu praćenja I igranja po ranije u inostranstvu napisanom nscenariju, ili filmskim žargonom rečeno, statiranje u “masovkama” radi opšteg spoljnog utiska.A iz dalje i bliže istorije je poznato da takva igra nije dugog veka,

 

Kaktus – Srpska Iskra




© Srpska Iskra 2014