Gospodin Ljubiša Buha – Čume

sreda 30 jul 2014

Jedno od opšte poznatog pravila u osnovnom obrazovanju je da se šaputati može samo onome ko zna gradivo.Isto važi i za prepisivanje.Kasnije u akademskom dobu, profesori pripremajući studente često koriste razne dosetke da bi ih opustili ili im približili  neke buduće situacije.Jedna od najpoznatijih upućuje na to da se pravo izučava na Pravnom fakultetu, a kome je do pravde neka ide na Bogosloviju.Na žalost,  mnogi koji su se ni krivi ni dužni a i ničim izazvani mašli u situaciji da učrstvuju u vršenju vlasti u ovoj nesretnoj zemlji, pokazali su da kroz školovanje nisu ništa naučili od ovih prostih istina, osim što su ovladali tehnikom Resavske škole.

Po stranom diktatu pukim prepisivanjem su tako „reformisali“ naše pravosuđe da je običnim smrtnicima zaista preostalo samo da se pouzdaju u Bogosloviju, a našoj pravnoj misli i praksi prikalemljena su strana rešenja poput nagodbe, tužilačke istrage, zaštićenog svedoka.Nagodba je ustvari pijačno cenjkanje, odnosno priznanjem se uz brži postupak dobija blaža kazna a u suprotnom slučaju započinje postupak za koji sam Bog zna koliko će trajati, isto kao i pritvor, a osuda je tek posebna priča.Tužilačka istraga je stvar za sebe jer su se  zbog neblagovremene pripreme osim pukog prepisivanja stranog rešenja pojavili ozbiljni problemi ne samo u dužini i kvalitetu postupka.Sama ideja svedoka saradnika je dobra i svakako značajna u borbi protiv teških krivičnih dela ili organizovanog kriminala, ali se pre primene svakako morale veoma pažljivo i svestrano sagledati sve specifičnosti i aspekti te primene, jer osim razlike u pravnoj teoriji i praksi postoji još niz kulturoloških, socioloških i drugih razlika.

Gospodin Ljubiša Buha-Čume je status svedoka saradnika dobio 2003 tokom suđenja za ubistvo tadašnjeg predsednika vlade Zorana Đinđića.Prema tada važećem propisu ovaj status se sticao prezentiranjem informacija koje pojedince odvode u zatvor a svedok saradnik bez obzira na ranija dela ima status slobodnog građanina.Gospodin Čume, svedok saradnik je inače u beloj knjizi MUP Republike Srbije o organizovanom kriminalu iz 2001 označen kao osnivač i vođa kriminalne grupe iz Surčina (predgrađe Beograda) koja je u izvršenjima teških krivičnih dela bila povezana sa zemunskom grupom Dušana Spasojevića-Šiptara, a u trgovini narkoticima sa Kosmajac Dragoslavom.Osim poslova sa drogom i automobilima surčinska grupa je radila sa naftom i cigaretama a zaradu su ulagali u kupovinu raznih putarskih mašina preko čijeg rada su prali novac od kriminalne delatnosti.U poslovima pranja novca učestvovao je i tzv. kontraverzni biznismen Predrag Ranković-Peconi, koga je kasnije Gospodin Čume pokušao da reketira.Kada su u Beogradu počeli međusobni obračuni i ubistva kriminalaca i kriminalnih grupa,gospodin Čume beži u inostranstvo odakle uspostavlja kontakt sa policijom.Trgovina sa informacijama o ubistvu Zorana Đinđića i organizovanom kriminalu mu je ujedno bila i viza ne samo za povratak u Srbiju, već i za sticanje povlašćenog statusa iako po tada važećem Zakonu o specijalnom tužiocu i noveli ZKP, status zaštićenog svedoka saradnika nije bio moguć za lica vođe organizovanih kriminalnih grupa.Ali nakon Đinđićevog ubistva se sve menja i uprkos važećoj zakonskoj regulativi gospodin Čume volšebno dobija ovakav status.

Svuda u svetu, od koga smo bezuslovno prepisali institut zaštićenog svedoka, zna se šta to znači.lice i njegova porodica se čuvaju a po potrebi uz maksimalni stepen trajnosti se menja identitet, preseljava se na drugo mesto ili u inostranstvo ali uz obavezu posebnog ponašanja u daljem životu.

Po našem programu zaštite, koji uzgred rečeno gospodin Čume odbija da potpiše, on ima pravo na obezbeđenje mesta stanovanja (kuća, stan) uz tzv. ograničeno kretanje, privremeno ili trajno premeštanje u drugu zavodsku ustanovu (ako je u zatvoru), prikrivanje identiteta i podataka o vlasništvu, promenu identiteta.Ali kako mi u pravom smislu nemamo državu a kamo li pravosuđe, sasvim je moguće i razumljivošto jedan kriminalac godinama bahato i nesmetano nastavlja svoju osnovnu delatnost koja se prema objavljenim informacijama sastoji iz iznuda, zelenašenja, uterivanje dugova, krajnje diskutabilnog obezbeđivanja vrlo unosnih poslova za svoje paravan putarske firme preko kojih bi bile angažovane njegove mašine.Za ova ali i druga krivična dela, protiv njega su podnošene odgovarajuće krivične prijave koje su glatko odbacivane.Ovo se dobrim delom odvijalo uz dodeljenu mu policijsku zaštitu, pa bi bilo vrlo interesantno upoznati se sa onim što su njegovi pratioci-čuvari videli, čuli i doživeli tokom svih ovih godina.Gospodin Čume je godinama poznat kao zaštićeni svedok.Da li doživotno?Znači li to da će se narednih četrdesetak godina Srbijom kretati u blindiranom automobilu sa pratnjom.A možda i sam, jer ima običaj da napusti pratnju i dok ga oni traže, on provodi vreme neznano gde, sa kime i šta ustvari radi.Gospodinu Čumetu takođe nije strano da kolima divlja putevima ili ulicama Surčina a kojima takođe dozvoljava svom šestogodišnjem detetu da samostalno vozi automobil doduše sa njime kao suvozačem.Gospodin Čume takođe ima jedno gaženje pešaka sa smrtnim ishodom, gde je tužilaštvo upkos obostranoj krivici odustalo od krivičnog gonjenja iako je vozio brzinom mnogo većom od dozvoljene na tom delu puta i uslovima za koje je propisana kazna do 12 godina zatvora.Prema mišljenju jednog od najpoznatijeg advokata na ovim prostorima, a i šire, gospodin Čume je zaštićen samo u predmetu u kome je svedok saradnik.Za sve ostalo što se događa krivica je do države odnosno „pravosuđa“ i MUP-a pa bi trebalo videti ko i zašto ga štiti za ono zašta bi po zakonu morao da odgovara.Očigledno je da je gospodin Čume institucija i zakon za sebe.Gospodin Čume nije kriminalac-pokajnik.On je kriminalac-bos koji uz pomoć državnih organa bahato i terorom nastavlja život ovejanog kriminalca koji je kroz protekle godine višestruko uvećao svoju imovinu za koju nikada nije pokrenut proces utvrđivanja nastanka i porekla.

Kada je reč o imovini gospodina Čumeta, odnosno poslovima putarskih preduzeća, ipak se mora nešto znati o njegovom poslovnom partneru, takođe ogrezlom u kriminal, nesmenljivom direktoru JP Putevi Srbije, Zoranu Drobnjaku.

Zoran Drobnjak je 2007 došao na mesto direktora JP Puteva Srbije a sa mesta direktora Preduzeća za puteve Beograd.Njegova za sada nesmenjivost će svakako ostati antologijska iako je još 2010 Vlada odlučila da ga smeni zbog niza kriminalnih afera i propusta u radu.Međutim, njegova smena nije mogla biti realizovana jer kadrovska komisija nikada u delo nije sprovela ovu odluku.Ovo nesprovođenje vladine odluke postalo je jasno tek 2012 kada je Drobnjak optužen zajedno sa tadašnjim ministrom Oliverom Dulićem i Nebojšom janjićem za nezakonito protežiranje firme NUBA INVEST u odnosu na druge ponuđače za polaganje optičkih kablova duž autoputa.Stvar postaje jasnija kada se zna da je predsednik kadrovske komisije koja nije smenila Drobnjaka bio upravo Oliver Dulić.Bez obzira na sve, Drobnjak je takođe uživao podršku i tadašnjeg ministra iz redova SPS Milutina Mrkonjića a što mu je lično saopštio i tadašnji predsednik IO SPS, Branko Ružić na sastanku u restoranu „Stari bunar“poistovetivši pomenutu podršku sa podrškom Vlade.Ovom sastanku istini za volju Mrkonjić nije prisustvovao.Kada je restoran u pitanju odnosno reprezentacija uopšte, treba napomenuti da je Drobnjak kao direktor JP Putevi Srbije sam sebi za te svrhe a na teret preduzeća odredio sumu od 500 evra dnevno.

Kada se pogleda Drobnjakov rad sledi suočavanje sa nizom kriminalnih radnji i afera počevši od

NUBA INVEST-a, NIBENS GRUPE, pronevere enormnih suma novca ne samo od putarine, a prema izveštaju državnog revizorskog organa, tu su još sklapanje loših i štetnih ugovora sa milionskim štetama u evrima (rekonstrukcija Gazele, most kod Beške, obilaznica oko novog Sada, put do graničnog prelaza Horgoš).Drobnjak je kao direktor JP Putevi Srbije dodeljivao vrlo unosne poslove PZP Beograd, svojoj bivšoj firmi gde je bio direktor, a sada jedan od akcionara te iste putarske firme.Takođe je omogućio i podsticao neverovatno rasulo i pljačku unutar JP po sistemu što gore to bolje po mene.Drobnjak je sebi dozvolio cinično vređanje mrtve devojke, žrtve neadekvatno obeleženog napuštenog gradilišta naplatne rampe na autoputu kod Novog Sada u za kratko vreme drugoj uzastopnoj automobilskoj nesreći na tom mestu.C

inično se kezeći nesreću je prokomentarisao rečima „šta je tu problem,i ćorav bi video stubove“.Jula meseca ove godine JP Putevi Srbije su raspisali tender za popravku dela autoputa od Ralje do Malog Požarevca u kome je kao potrebna mašina za ovaj posao bukvalno opisana onakva kakvu ima gospodin Ljubiša Buha-Čume.Direktor JP Drobnjak je ovakvu „slučajnost“ pokušao da demantuje krajnje nevešto ili bagatelno bezobrazno ali je ipak javnosti ostao dužan objašnjenje o ovako rasposanom tenderu „sa slikom“.Za svaku stvar u vezi Drobnjaka koja je navedena, moglo bi dosta toga da se napiše ali bi to znatno opteretilo tekst.Drobnjak je samo jedna od ilustracija veza ne samo kriminala i politike, već i besomučnog-nekažnjenog pljačkanja ove zemlje čije posledice svi snosimo počevši od akutne besparice u državnom budžetu do smanjenja plata i penzija odnosno „bolnih rezova“Evo ovo je ukratko profil nesmenjivog kriminalca Zorana Drobnjaka,koji pokušava da favorizuje kolegu, gospodina čumeta.Čuđenju nema messta.

Čuđenju nema mesta ni u situaciji kada se stvari sa kriminalizovanim MUP-om pokreću sa mrtve tačke, pa makar i kozmetikom.Gospodinu Čumetu je juna meseca ove godine upućen poziv za poligrafsko ispitivanje zbog druge vrste kriminalne delatnosti, što je on svojstveno svom nipodaštavanju i bahatosti glatko odbioIako je na pligrafsko ispitivanje pozvan zbog optužbi Darka Šarića da je sa bivšim načelnikom UKP MUP RS gospodin Čume uzeo mito od 7.400.000 evra, ovo odbijanje je iskoristio da od sebe napravi skoro nedodirljivu medijsku zvezdu.Prema delimično potvrđenim podacima gospodin Čume se veoma često sastajao sa nekim generalima MUP-a (Palata Srbija) kojom prilikom se ponašao više kao ministar a ne kao kriminalac-pokajnik.Na sve ove okolnosti Direktor policije, Milorad Veljović je ostao nem.Nem valjda zatečen svime onim što se svaki dan otkriva o obimu, vrsti i izvršiocima kriminalnih radova u MUP-u.Maja meseca ove godine, gospodin Čume se nije odazvao sudskom pozivu za suđenje zbog fizičkog nasilja nad svojom suprugom plašeći se za svoju bezbednost, jer je tadašnje obezbeđenje u stilu velikog šefa sam na svoju ruku poslao da pomažu poplavljenima, a i njegova supruga se takođe nije pojavila na sudu iz istog razloga.Kako mu obezbeđenje iz policijske brigade nije vraćeno, gospodin Čume je zapretio da će u protivnom u medijima objaviti „sve ono što zna o šefovima policije“

Da stvari budu jasne.Gospodin Čume je godinama nezakonito koristio policijsko obezbeđenje kao da je državni funkcioner.Sada otvoreno ucenjuje svoje dojučerašnje pajtose-generale, a možda i poslovne partnere.Ovo samo radi znanja, odluku o obezbeđenju svedoka saradnika donosi sud, kao i o prestanku.Po zakonu obezbeđenje je u nadležnosti posebnog dela MUP-a a ne po ličnom izboru (policijska brigada) pa ostaje otvoreno pitanje ko i kako je doneo odluku da ga sada čuvaju opreativci UKP koji uzgred rečeno uopšte nisu obučeni za tu vrstu posla.

 

Kaktus – Srpska Iskra




© Srpska Iskra 2015