Da li Srbija ima koristi od srpske dijaspore?

četvrtak 5 februar 2015

U zadnjih 200 godina bilo je puno srpskih migracija, kako unutar svojih teritorija tako i izvan. Ovde se nećemo osvrćati na sve te migracije, mada ne bi bilo loše kada bi se neka studija s tim u vezi uradila, već će biti reči o našim iseljenicina dveju vrsta.

Politička emigracija
Ekonomska emigracija

Pod političkom emigracijom podrazumevamo uglavnom pripadnike oružanih snaga drugog svetskog rata koji se nisu našli na pobedničkoj strani. Međutim, za nove vladare su oni bili izdajnici (koga su to izdali?) ali i njihovi članovi porodice, uključujući i maloletnu decu. Koja sudbina im je bila namenjena jasno se videlo u masovnim streljanjima po Sloveniji gde su čak i maloletna deca bila streljana. Trebalo je izvesno vreme da prođe dok se zapadne demokratije nisu setile pa novom faraonu dali do znanja da ne treba streljati decu ispod 14 godina. Oni koji su probali da napuste Jugoslaviju preko Italije su se spasli, dok oni preko Austrije završili su, zahvaljujući Englezima, u zapečaćene vozove, vraćeni u Jugoslaviju i bili streljani, bez suđenja naravno! Nisu mnogo bolje prošli ni oni koji nisu ni pokušavali da napuste zemlju. Samo Bog i komunisti znaju koliko su Srba streljali a nekako ni dan-danas se o tome ne priča nešto posebno, niti istražuje. Zašto?

Vratimo se ovima što su uspeli da izbegnu. Poznato je da su oni, iako je rat već uveliko završen, i dalje držani u logorima u Italiji, od saveznika, dok se najzad nije odlučilo da se oslobode. Naravno da im povratak u Jugoslaviju nije bila alternativa jer bi gotovo svi izgubili svoje živote vrlo brzo.

Na njihovu sreću im je dozvoljeno da emigriraju u Sjedinjene Američke Države, Australiju i Englesku. Bilo ih je u stvari svuda po svetu. Kako su se snalazili, preživljavali, nikad nikog u SFRJ nije posebno interesovalo, izuzev članova porodica. Mnogi članovi porodica su se nadali da su im njihovi bliski rat preživeli, neznajući za Bosansku golgotu, masovna streljanja po Sloveniji i koliko je Srba tu stradalo. Nisu znali ni za masovno streljanje na Drini uglavnom mladića mobilisanih početkom 1945-e. i to jula-avgusta 1945-e kada je rat već uveliko bio završen. Oni koji su znali nisu smeli da pričaju. Prošlo je neko vreme dok se nije moglo preko crvenog krsta raspitivati za svoje, da li su uopšte živi. Jedna neviđena ljudska tragedija ali zahvaljujući propagandnoj mašineriji većina je počela da veruje (ili bar javno tako da se ponaša) da su i njihovi rođaci zločinci, pa su ih olako otpisivali, izuzev ako je moglo nešto da se izvuče.

Novim vladarima su i dalje bili potrebni neprijatelji pa su te preživele počeli ganjati i ubijati. Međutim, u političke neprijatelje nisu više samo uračunati bivši borci već i emigranti, malo kasnije rođeni, koji su uspeli da pobegnu iz Jugoslavije 50-ih, kad je SFRJ bila hermetički zatvorena.

Najpoznatiji slučaj je svakako ubistvo Dragiše Kašikovića. Pošto je on bio godišta 1932-og, nema šanse da je on mogao učestvovati u bilo kakvim zločinima, makar i izmišljenim, a tek sa njim ubijeno dete od 8 godina nije moglo biti za išta krivo.

Ta razbojnička vlast je ipak uspela da „vaspita“ srpski narod da su čak i maloletna deca emigranata zločinci. I pored svih progona i prozivanja, oni su i dalje ostali verni svom narodu, pomagali koliko je bilo moguće a njihovi potomci su dolazili kao dobrovoljci da brane narod kome pripadaju a koji ih je olako odbacio, naravno bilo je i dobrih izuzetaka.

Početak krize 90ih mnogi su dočekali u nadi da će taj deo našeg naroda najzad dobiti svoje pravo mesto koje zaslužuje ali prevarili su se. Novi Srbo-komunistički vođa je nastavio gde mu je duhovni faraonski otac stao, bar kad su predrasude i animoziteti u pitanju. Prestalo se sa fizičkim proganjanjem, izuzev ako bi zato postojala prilika na ratištu, ali oni su i dalje smatrani izdajnicima (opet se pitam koga su to izdali) i još gore, koljačima.

Da ironija bude veća, oni koji su decenijama proganjali Srbe, makar i zbog obične pesme o Sinđeliću, sada su se pretstavljali kao spasioci Srba a oni koji su bili i ostali Srbi su i dalje izdajnici. Čak su i poternice iz sada zaraćene neprijateljske strane preuzimane.

Pošto se takvim poternicama nisu više mogli ubirati politički poeni, nov vladar se dosetio da ih „uključi“ u odbranu svog naroda. To uključenje je podrazumevalo da daju novac, najbolje odmah par milijardi Dolara, ali da im slučajno ne padne na pamet da traže rehabilitaciju, možda boračke penzije (nikad nisu ni hteli), ili ne dao Bog učešće u odlučivanju sudbine zajedničkog naroda.

Trebalo je mnogo vremena da prođe da dobiju bar kakakv-takav status antifašističkog pokreta ali još to nije onako kako bi trebalo, niti postoji volja za to. Zašto ne postoji? Dosta toga bi bilo jasnije kada bi se arhive otvorile ali to ni dan danas neko ne želi. Ko je taj „neko“ i zašto ne želi?

Kao narod nas je ionako sve manje i umesto da skupljamo svoje, vlastodršci i dalje ovaj deo naroda drže manje više izolovanim. Doduše, to nisu više oni stari borci već njihovi potomci ali očigledno su nasledili svu mržnju koja je bila uperena prema njihovim očevima i dedovima, pa se i oni što je više moguće izbegavaju.

Među njima ima dosta školovanih ljudi koji bi za sprsku stvar i te kako mogli da daju svoj doprinos. Činili su to i do sada koliko je bilo moguće, ali više volonterski a ne sa pozicije, npr. vlasti, gde bi njihov glas imao daleki veći odjek. Kratkovidost, sujeta, zavist, ljubomora, pohlepa, uživanje u robovskom mentalitetu i animoziteti prema svojima je očigledno Srbima najveća prepreka i najveći neprijatelj. Što pre se toga kao narod oslobodimo pre će se stvoriti šansa za poboljšanje sveukupne situacije.

Dok je politička emigracija smatrana neprijateljima kome treba i trag uništiti, dotle je ekonomska emigracija smatrana stokom koja je tu da se muze beskonačno.

Da se potsetimo: od upada partizana u Srbiju septembra 1944-e pa do avgusta 1945-e je u Srbiji streljano preko 150.000 ljudi. Krajem 40ih su onda počele međusobne čistke, Goli Otok je svima poznat. 50ih su nastupile gladne godine i mnogi se sećaju američkog mleka u prahu i „Trumanovih“ jaja, takođe u prahu. Sećaju se mnogi i da su po čitav dan čekali u red za 250g hleba po osobi. Toliki narod je streljan da bi ostali navodno bolje živeli i ne bivali „eksploatisani“.

I tako dok je „faraon“ plovio svetskim morima sa po 1000 zvanica u tzv. putovanjima mira, dotle njegovom narodu nisu baš cvetale ruže. On je se navozio, naplovio, naleteo (avionom) širom sveta a njegov gladan narod hermetički zatvorio jer da nije to uradio samo Bog zna koliko bi mu ostalo ljudi da mu kliču i rade za njega.

Kad je se u vazduhu osećao socijalni nemir, eventualna kontrarevolucija, faraonu nije ostalo ništa drugo nego da otvori granice, ali ne pre nego što je svoj narod dobro vaspitao. Tako se desilo da oni koji su otišli u inostranstvo da bi sebi omogućili egzistenciju, umesto da ga ruže i psuju oni ga veličaše što im je dao pasoš.

Tako Srbi (tada Jugosloveni) krenuše putem zapada, prvo više u Francusku ali onda masovno u Nemačku i Austriju i to samo 20ak godina nakon završetka rata sa tim državama. Kakav je to osećaj bio da deca dolaze kao gostujuće radnici kod privatnika kod kojih su ne tako davno bili njihovi roditelji kao prinudni radnici?

Kakav je to osećaj da deca pobednika rata idu da rade kod onih protiv kojih se ne tako davno ratovalo? Koja ironija da navodni nemački saradnici odoše radije u druge države a deca boraca protiv Nemaca i Austrijanaca uglavnom kod njih. Slučajno?

Najkasnije tada je čitav komunistički eksperiment pukao a posle su sve fraze i floskule služile samo za održavanje vlasti koje su omogućavale faraonske privilegije.

Dok je se zapadni svet, uz pomoć trulog kapitalizma, razvijao, dotle je faraon i gotovo čitava SFRJ živela od kredita i od…… o tome će još biti reči.

Bilo je časnih izuzetaka ali vrlo malo. Pošten čovek nije mogao u tom sistemu da dođe do izražaja. Ko nije sa nama protiv nas je ma koliko on mogao biti od koristi. To je bila parola koja nekako i danas ima aktualnost. Ukoliko je neko i bio kreativan, bio je maksimalno iskorišćen. Oni su uzimali zaradu a njemu dodeljivali bezvredne značke.

Gastarbajteri, čiji životi na početku pečalbe nimalo nisu bili laki, brzo su aktivirani u kojekakva društva, kulturna i sportska pri jugoslovenskim klubovima, radi lakše kontrole. Da slučajno ne bi skrenuli sa faraonovog puta (put koji njemu omogućava i dalje faraonski život), brinuli su se ambasadori, sve vrste doušnika i naravno informativni razgovori za vreme boravka u miloj im Otadžbini.

Ljudima, ne baš svima, je uteran strah u kosti i svi su se uvek nečeg i nekog bojali. Šta će reći, kome će reći, i kako će svoju lojalnost pokazati i dokazati. Pošto su uglavno krenuli pojedinci, ili parovi, deca i roditelji (često bez primanja) ostajali su u SFRJ koje je trebalo pomagati. Za ne tako dugo vreme nakupio se toliki broj gastarbajtera da je novac kojeg su slali svojima, ili donosili za vreme boravka, premašio više milijardi Maraka. Već krajem 60ih je to bilo otprilike 4-5 milijardi godišnje. Više od 40 godina kasnije ništa se nije promenilo, 5-6 milijardi Dolara godišnje se i dalje šalje u Srbiju, samo se broj gastarbajtera povećao.

Srpska ekonomska dijaspora (tzv. Gastarbajteri prva generacija, sada već i druga i treća) najviše prihodi srpskoj privredi. Nijedan investitor se ne može time meriti!

Ironija je da onaj ko najviše doprinosi najmanje se pita i najmanje ima šta da kaže, zašto? Taj deo našeg naroda, više miliona u međuvremenu, ne samo da šalje novac ili donosi, on još biva i dodatno pljačkan. Prvo su bili a donekle još i uvek pljačkani u konzulatima za konzularne usluge. Jedan pasoš je tako npr. 2001 u konzulatu koštao 360 DM dok je u Srbiji koštao nekih 10ak DM. Bilo je dosta slučajeva da u Srbiji nisu ni hteli da izdaju pasoš ili dodele termin tek za par nedelja kad je se ionako trebalo vraćati natrag i naravno ponovo u konzulat i platiti više. Sledeće pljačke su počinjale kod Jesenica i Maribora, plaćanjem carine za svaku sitnicu. Osim što su pljačkali, još su se i siledžijski ponašali.

Ko se ne seća onog perioda kad je iz polica namerno sklonjena kafa da bi ljude terali u šverc a oni debelo kasirali.

Sada pljačke počinju od Horgoša po onim krševima od puteva (iako se uzima gotovo najskuplja putarina) od strane drumskih razbojnika u plavom. Uvek su oni našli razlog da se plati kazna a ko odbije pendrek se već njihao. Danas se to radi pretnjom uzimanja pasoša dok se ne ode (u ponoć) do sledeće pošte, nekih 10 i više km udaljene, i vrati sa priznanicom. Kao da su „gastosi“, kako ih od rugajuće milošte nazivaju, neki razbojnici pa im se preti uzimanjem pasoša. Tužiti ih, obratiti se „pravnoj“ državi, je osuđeno na propast pre nego što je ijedan korak u tom pravcu učinjen. Ishod bi bio da se tim razbojnicima još mora izvinjavati zbog klevete.

Činjenica je da je deo tog naroda malo lažno pretstavljao svoj život u inostranstvu, pa se ponašao kao kakav beg par nedelja dok je bio u Otadžbini, ali to ne opravdava da se svi stave u isti koš i prema svima ponaša kao prema stoci.

Nikad se u Srbiji nije ozbiljnije pozabavilo pitanjem kako taj narod živi. Nikog nije zanimalo šta znači biti stranac i trpeti diskriminacije. Još gore su diskriminacije bile na koje su nailazili u svojoj zemlji. Nikad niko nije pobrojao sve nastradale dok su putovali u svoju zemlju ili se iz nje vraćali. Ona strada smrti, tzv. Autoput Zagreb-Beograd je odneo toliko života a faraona i posle njega faraončića nikad to nije zanimalo.

Ko je na zapadu uspeo taj je zaista sposoban, ali nikad niko u Srbiji nije došao na ideju da te uspešne gastarbajtere pita za savet, naprotiv, uvek se moglo čuti „znamo mi bolje“.

Kada im se pomene da bi ti ljudi trebalo biti uključeni u vođstvo države, gotovo jednim glasom govore kako neće da im neko ugrožava dostojanstvo???? Koje dostojanstvo, kako stečeno i šta je sa dostojanstvom tog dela našeg naroda?

Ne, oni po politikantima i mnogim novokomponovanim Srbima i dalje trebaju da budu krave muzare, da daju novac ali ne i oni time da upravljaju. Zar nije zajam za Srbiju bio tako nešto? Dajte novac a mi ćemo time da upravljamo. Vi znate možda na zapadu da ga pravite ali mi znamo bolje time da upravljamo. Time jednom više pokazaše kakvim debilima su taj deo naroda smatrali. Kakvi su „debili“ bili tako je zajam i prošao.

Šta je sa učešćem u vlasti? Bože sačuvaj, ni na kraj pameti, izuzev par pojedinaca koji su inače deo vladajuće strukture i služe za zamajavanje mase, drugi bolje i da ne pomisle. Beše tu neki ministar za dijasporu, naravno ne iz dijaspore, i šta je on to za dijasporu uradio?

Sada nema više ni toga. Sprečava se kako god je moguće i izaći na izbore. Nekako na zapadu nije ništa neobično glasati pismenim putem, naravno to kod Srba ne ide. Taman posla da veliki deo dijaspore glasa pa još i za opoziciju. Ne, gastosi nisu tu da glasaju, izuzev baš da su uporni i dođu za vreme izbora, nego su tu da i dalje unose milijarde godišnje i da proporcijalno unosu novca nemaju šta da kažu.

Što vladajuće strukture, svejedno koje, jer su sve one zbućkane u komunističkoj retorti, nemaju interes taj deo naroda zaista uključiti u razvoj zemlje je razumljiv, jer bi im se vlast poljuljala, ali da i dobar deo naroda to neće je zaista nerazumljivo.

Taj deo naroda, koji inače dobija na ovaj ili onaj način nekakvu pomoć od nekog iz dijaspore, mogao bi imati toliko karaktera da pita za mišljenje ili savet bar kad su izbori u pitanju. Ne, to ne čini već naprotiv, krenu ko pilići na klanje da daju svoj zlata vredan glas, da bi sami ostali bez glasa, budu opet prevareni, opet mole za pomoć i na sledećim izborima opet se isto ponašaju.

Izgleda da je jedini način doterati ih pameti, kako mini faraone, tako i njihove navijače, da se dijaspora odluči da u Srbiju ne ide 2-3 godine, da ne šalje novac, već uplaćuje deo u neki fond, dok se ne pojavi prava stranka svih Srba i ne dobije na izborima. Ko god je na vlasti trebaće mu novac, samo je razlika uzimati skupe kredite sa ponižavajućim uslovima ili omogućiti svom narodu da sam ulaže u svoju zemlju.

Kada jednu godinu ne bi ništa slali Srbija bi bila uskraćena za 5-6 milijardi Dolara. Ko je to u Srbiju investirao toliki novac? Za 3 godine bilo bi ušteđeno 15ak milijardi. Uz to kad se doda da mnogi u dijaspori imaju znanje kojeg u Srbiji nema, i budu spremni da ga koriste za stvaranje unutar Srbije, bilo bi to od neprocenjive vrednosti!

Nisu nama potrebni SAD, EU, pa ni RF. Imamo dovoljno potencijala u nama samima ali nemamo političare i narod koji će obuzdati svoju sujetu i ostale karakterne nedostatke i pružiti ruku, kako ekonomskoj tako i političkoj emigraciji.

Vlast mora da stvori uslove za investicije svojih sunarodnika. Mora jasno definisati propise za otvaranje firmi koji će u čitavoj Srbiji važiti i u koje se lokalni reketaši neće moći mešati. Zatim da otvori biro za reklamacije. Gde god se čuje da je neko na lokalu zloupotrebio položaj odmah da bude suspendovan. Na lokalu da imaju pravo samo dodatne usluge da ponude kako bi investitora privukli u svoj deo zemlje.

Moraju se jasno znati dadžbine i plaćanje samo jednom mestu a ne na 378 ili još više. Registracija firme ne bi trebala da traje duže od 2 nedelje i naravno, kao već pomenuto, sve takse odjednom na jednom mestu plaćati.

Zatim, vlast mora da omogući kontakt ljudima, koji mogu investirati a ne znaju u šta i koji imaju ideje a nemaju novac.

Mora da postoji državni posticaj i jasan put kako do toga stići.

Vlast mora da zaštiti i SRPSKOG investitora od samovoljnih inspekcija, reketaša i ostalih ljubomornika koji bi radije da komšiji crkne krava pa makar i on sa tom kravom uginuo.

I najzad, vlada Srbije mora da omogući dijaspori učešće u kreiranju politike. Jedno ministarstvo za dijasporu, kojeg više nema, nije dovoljno. Nije ni rešenje rezervisati neko poslaničko mesto u skupštini, to je gubljenje vremena. Dijaspora mora direktno da učestvuje u vladi.

Jedna je mogućnost ponovo oživeti ministarstvo za dijasporu ali sa nekoliko ogranka, npr. za školstvo, kulturu, probleme sa kojima se naši ljudi sreću i ogranak za privredu. Naravno, svi koji bi preuzeli odgovornost bi trebali biti iz dijaspore.

Druga mogućnost, možda i bolja, da vlada rezerviše 2-3 mnistarska mesta za dijasporu. Jedno bi bilo za probleme dijaspore a drugo/treće može biti sve osim mesto premijera koji je pobedio na izborima. Ti ministri ne bi trebalo biti jednostavno postavljeni od premijera već bi trebali konkurisati slanjem CV i svim kvalifikacijama i radnim iskustvom kojim bi se pretstavili kao kompetentni za preuzimanje dužnosti a bili bi birani glasanjem svih poslanika.

Pošto svega toga nema, niti će ga skoro biti, ostaje i dalje samo nada da će se tamo nekad nešto na bolje promeniti. Nada umire na posletku pa ostaje nada da sa tom umirajućom nadom i narod polako ne izumre.

Jordan-Srpska Iskra




© Srpska Iskra 2013